Životni put Predraga Luke od romskog geta do Partizana i nazad: Bojao se skinsa, smirio ga vođa Rada

Zaokružio je fudbalsku priču od „trnja do zvezda“ i nazad i ostao isti kudravi dečak iz geta i naroda

Mnogo je onih priča u kojima vidimo kako se milioneri stvaraju iz blata i onda prepričavaju svoje ispovesti kako su naporno radili, od dinara pravili dva i onda dospeli do vrha.

Na filmu, ove priče se baš tu negde na vrhu zaustavljaju i ne pokazuju uvek autentične junake, jer nekad stvari krenu i u rikverc.

Zato je poseban slučaj Predraga Luke, 32-godišnjeg momka iz Požarevca i junaka jedne ovakve priče.

Mnogi koji su pratili superligaški fudbal tokom druge decenije ovog veka su čuli za neobičnog mladića koji je stasao u požarevačkom Burdelju, a onda od Mladog radnika, preko Rada došao i do Partizana.

Manje je poznat  njegov put posle Partizana, koji ga je korak po korak, vodio kući – nazad do rodne ulice i stadiona na kome je sve počelo pre više od 25 godina.

Put po mnogo čemu zanimljiv jer je kao Rom došao na Banjicu, a postao je jedan od miljenika opasnih momaka iz “Junajted forsa”. Momak koji kao Rom prkosi stereotipu i zakleti je partizanovac i koji je ispunio svoj san titulama sa crno-belima.

Imao je tokom karijere poziv legendarnog Dragoslava Šekularca i ponude iz Turske, vredeo je milion i dvesta hiljada evra… I naučio je usput dve važne lekcije.

Prvu da ne možemo baš uvek da kažemo sebi: ma mlad sam, ima vremena. I drugu da ne treba žaliti za svojim izborima u životu, ma gde nas oni odveli.

Luka je danas oženjen čovek, a supruga Marija mu je podrška na celom tom kružnom putu zajedno sa njihovom decom.

– Kad sam ja počinjao, šest godina sam imao. Baš ovde kod ove barake, kako stoji, tako je. Neki ljudi su tu i živeli, održavali su to. Tu su bile dve svlačionice, tu smo se skidali svi od petlića do omladinaca. Ovde kad smo izlazili na stadion, to je bilo kao oooooo! Ekstra je bilo samo kad zgazimo na teren – počinje Predrag priču za Telegraf tek koji dan pre nego što je počela kriza sa korona virusom i vanredno stanje.

Predrag kaže da se seća mnogih koji su u to vreme igrali sa njim, ali ih je život odveo na drugu stranu. Neki su otišli u inostranstvo, neki su učili škole, a on je ceo život ostao u fudbalu.

Fudbal mu je u krajnjoj liniji i pomogao da sredi kuću u ulici koja se naslanja na stadion Mladog radnika.

– Jesam, napravio sam dve kuće u jednom dvorištu – kaže nam dok šetamo tamo gde je sve počelo.

– Od svoje 16. godine sam ulazio u prvi tim. Prošao sam celu omladinsku školu Mladog radnika od petlića do omladinaca. Tada je bio trener Goran Tufegdžić, on je vodio prvi tim Radnika i ja sam tad igrao i za omladince i za prvi tim. Sa 16 godina sam počeo da živim samostalno. Imao sam podršku roditelja, braće, sestara, ali sam sam sebe izdržavao.

– Nikad niko u životu nije rekao: e ovaj mali mora da igra, nego sam sve sam stekao, kako u školi, tako i na ulici, tako i na stadionu. Zato sam i ispunio svoj cilj, igrao sam na nekom vrhunskom nivou. Došao sam do vrhunca što ću ceo život pamtiti i pričati svojoj deci naravno – smireno tvrdi naš sagovornik.

Iz Požarevca je otišao pre deset godina i na ruku su mu išle srećne okolnosti. Mladi radnik je postao superligaš, on je igrao dobro i automatski je lakše mogao da privuče pažnju skauta.

Ovo je bilo dobro jer u to vreme nije imao menadžera. Ranko Stojić je u njemu video dobar posao, pozvao ga je i klupko je počelo da se ubrzava.

– Sad su druga vremena, s obzirom na to da ima mnogo talentovanih, mladih igrača koje menadžer mnogo više podržava nego mene kada sam ja imao 16 godina. Ovde sada već sa 18, 19 godina momci odlaze u inostranstvo što je po mom mišljenju velika greška. Znam da se oni toliko ne pitaju koliko menadžeri, koji rade svoj posao i žive od toga, time se bave. Dosta talenata je otišlo vrlo rano. Ja sam sa 19 godina igrao u Požarevcu prvu ligu, a sa 20 sam otišao u Rad, gde sam tek video šta je pravi fudbal – kaže Luka.

Kako u svetu, tako i u Srbiji, klubovi koji dolaze iz nižih liga obično nemaju stabilnost da se u najjačem rangu i održe.

Mladi radnik je u prvom delu sezone 2009/2010. delovao kao da je izuzetak od ovog pravila. U drugom delu sezone se sve promenilo, a između redova se može potražiti odgovornost za brzu propast ovog kluba iz Braničevskog okruga.

– Znate kako, verovatno je to i do ljudi koji vode klub. Oni su imali dosta igrača sa strane, mali broj je bio iz Požarevca i to je veći trošak, više novca treba za tu ligu. Tako da, oni su se borili maksimalno, ali eto, nažalost, mislim da nismo zaslužili da ispadnemo iz lige, ali to je fudbal – stidljivo priča bivši igrač Partizana i Rada.

Bojao se Radovih skinhedsa po dolasku na Banjicu, a onda je razgovarao sa vođom navijača

U tom trenutku on je svoje novo uhlebljenje već našao, ali se javila nova dilema. Nikada nije išao od kuće, ali je Rad jači klub

– Kad je stigla ponuda Rada, bilo je ono u j**ote, nikad nisam napustio Požarevac, nisam izlazio dalje i odjednom Rad. I ja kažem sebi: ma hoću! Da probam. Posle čujem skinhedsi, ne vole Rome, a ja sam Rom. I onda, pokušaću, da probam. Ovo sam prevazišao, da probam nešto dalje…

Ipak, ona ozbiljnija dilema su bile i glasine o skinhedsima.

– Tako da sam rekao sebi, idem uz podršku dva druga, roditelja naravno. Sedeo sam sa Rankom Stojićem i Markom Nikolićem, gde smo razgovarali na tu temu i oni su mi obećali i ispunili da neću imati nikakvih problema što se tiče navijača i čitavog Beograda i podržali su me u tome. Došao mi je vođa navijača, rekao šta i kako, i stvarno su mi bili dve i po godine podrška koju ću pamtiti celog života – u dahu će Luka.

– Ja sam njima podršku vraćao na terenu, tako da smo se dobro slagali.

Kada se pogledaju neka od imena koja su tada igrala za Građevinare, mogao bi da se napravi prilično dobar sastav.

– Igrao sam sa Radom kvalifikacije za Ligu Evrope, ali sam bio povređen. Brzo sam se vratio, a tu su bili ozbiljni igrači koji su napravili vrhunske karijere poput Čave Dimitrijevića, Radeta Kokovića, Luke Milivojevića, (Uroša) Đurđevića malog… Rekao sam Nemanju Kojića sa kojim sam bio cimer u Radu dve i po godine i u Partizanu još tri. Tako da stvarno su bili jedna od boljih ekipa u Superligi tada – naglašava Luka.

Od svih golova koje je ovaj krilni igrač postigao omiljeni mu je pogodak na debiju protiv Čukaričkog jer je tada sebi otvorio put ka poverenju Nikolića i navijača, ali i ka daljem napretku u karijeri.

Kada su kasnile plate u Radu “išao da bere kukuruz”

U Radu je početak bio idealan, ali nije baš sve uvek bilo. Za Luku se otud vezuje urbana legenda da se, kada su kasnile plate u klubu, javio ljudima iz Rada i rekao da „bere kukuruz“.

– Nije, to je više bila šala. Perović, Kojić, Dimitrijević, Borjan, tako da smo imali neku šalu. Ne znam, Nemanja Kojić recimo ode u Loznicu i bere maline, ovaj ode u Požarevac, ovaj tamo gde živi, klupska šala – otkriva nam.

Prelazak u Partizan desio se 2013. godine dok je još trajala dominacija crno-belih u domaćem prvenstvu. Samo po sebi, to je priznanje za, u tom trenutku, 24-godišnjeg momka iz Požarevca.

Ta njegova ljubav prema Partizanu pošla je iz kuće, jer mu je otac bio fudbaler, a cela porodica navija za Partizan.

Ljubav se brusila na ulici gde je sa drugovima igrao male „derbije“ u požarevačkom getu.

– Otac mi je bio jedan od boljih fudbalera iz Braničevskog okruga i ja sam oduvek voleo fudbal i gledao njegove utakmice jer me je vodio sa sobom. Prve korake sam počeo da igram na ulici i odskakao sam, pa su drugari uvek želeli da igraju sa mnom u ekipi da bismo pobeđivali. Sve su ove ulice igrale derbije. Pravil smo i golove od torbi, kamena. To je neko srećno detinjstvo koje smo imali. Baš je bilo pravo drugarstvo.

Kada je Ranko Stojić došao u jednom trenutku i obavestio ga da Rad više ne računa na njega, jer ide dalje, isprva nije verovao.

Svi u porodici su Partizanovci, bio poseban doček za Sašu Ilića kad je došao na krštenje mojoj ćerkici

Kada je čuo da ga traži Partizan, šok je bio potpun.

– U Radu se znalo kako je Ranko Stojić radio, prodavao igrače i trgovao njima. Na svakih šest meseci je neko odlazio iz kluba tako da smo 2012/2013 bili Kojić i ja na redu. Mi smo tada bili na pripremama u Turskoj, odradili smo ih vrhunski i gde nam je on došao i rekao u fazonu: završili ste u klubu, idete dalje.

– Mi srećni, kao au super! Bilo je interesovanja Zvezde, Partizana, OFK Beograda, mi smo hteli nešto više, ali kada je stigla ponuda Partizana ni Kojić ni ja nismo mogli da odbijemo. Prihvatili smo i bili smo zadovoljni. Volimo, Srbija, naš klub, jedan od najvećih u državi. Šest titula zaredom, mene su dve kačile – priča Luka.

Opisao je i prvu reakciju svojih ukućana kada su čuli da prelazi u redove prvaka države u to vreme.

– Tako je, s obzirom na to da su moji roditelji i brat, cela familija partizanovci, to mogu da potvrde. Dok sam ja bio klinac, kao dete odrastao, oni su išli na neke utakmice košarke i fudbala, a i ja sa njima polako. Posle kad sam rekao da ću preći u Partizan oni su bili stvarno presrećni. U prvom mahu sam mislio da je šala Ranka Stojića. Ali kako je počela priča shvatio sam da je ozbiljan i bio sam oduševljen. U svemu tome me je podržala moja porodica i supruga i svi smo zajedno bili jako srećni.

Titule su mu, kako kaže, dva najdraža trenutka u karijeri, ali je i na privatnom planu stekao neke od prijatelja sa kojima se i danas povremeno čuje.

Legenda crno-belih Saša ilić je recimo bio zadužen za dobar štimung na jednom porodičnom slavlju Lukinih.

– Mogu da se zahvalim svima njima koji su bili tada, i Vladimiru Volkovu i Kojiću, Saši Iliću, Biljani Obradović. Tada je bio kraj godine, igrali smo poslednje kolo Lige Evrope protiv Asteras Tripolisa, to je bilo 11. decembra, a ja sam pravio rođendan i krštenje ćerkici 13. decembra, gde su svi ispoštovali maksimalno. Bio je poseban doček za Sašu Ilića, on je iz našeg kraja i stvarno je primer bio svakome u Partizanu.

Nažalost, tri godine provedene sa članskom kartom Partizana okončane su i definitivno 2016. godine, a jedna okolnost i jedna odluka su verovatno bile presudne za nastavak njegove karijere.

Prva je promena trenera u redovima crno-belih, a druga Predragova odluka da ode u Mladost iz Lučana, umesto na pozajmicu.

– Ja sam u prvih šest kola u Partizanu dao pet golova. Tada je bio trener Vladimir Vermezović. Bili su u konkurenciji Lazar Marković, Mitar (Aleksandar Mitrović), Šćepović (Marko), sve vrhunski igrači koji su napravili karijere. Tada sam odigrao korektno i davao golove. Međutim, tada se promenio trener, došao je Vuk Rašović i imao je neku svoju viziju drugu i dovodio je mlade igrače iz Teleoptika, a nas je stavljao po strani.

– Dobijao sam šansu i svaki put kada sam ulazio sam sa klupe ili kad sam počinjao, davao sam rezultate. Posle toga dolazi Zoran Milinković koji je nasledio sve to i pomoćnik je bio Ilija Stolica koji je sve radio vrhunski. Isto je imao svoju filozofiju i igrače koji su dolazili. Opet su menadžeri bili umešani u to, ali znam da sam davao maksimum kada sam ulazio.

Luka je ispričao i šta se desilo tada kada je već bilo vreme za rastanak sa Partizanom.

– Tada je bio poslednji dan prelaznog roka, mislim drugi februar i pozvali su nas desetak, 12 igrača koje su morali da pošalju na pozajmicu, zbog toga što klub nije mogao neke naše uslove i mi smo potražili drugu sredinu. Nije da sam odbio pozajmicu Pazara koji je tad bio u Prvoj ligi, ali sam ubrzo dobio poziv iz Mladosti iz Lučana i otišao tamo na poziv Neška Milovanovića.

Uprkos svemu, istakao je u to vreme da ne bi slavio gol protiv crno-belih kada bi protiv njih zaigrao u dresu Mladosti.

Ostao je na klupi i nije imao priliku da to i dokaže, pa je posle godinu dana otišao dalje. Vratio se u Beograd, ali u OFK, a zatim su još dve stanice bili Temnić i Sloga.

– Posle Mladosti je bio OFK Beograd, gde sam otišao na poziv trenera Piskavca. Bio sam tamo šest meseci i bilo je predivno, dobri ljudi, mladi igrači, ali nismo ispunili cilj i ispali smo iz lige. Posle OFK je bio Temnić iz Varvarina kod Kruševca, druga liga, ljudi iz uprave i igrači su se borili i dali su sve od sebe, ali nismo ni tu ostali u prvenstvu. Pamtim po lepom drugu ligu.

Mogao je i po boljem da pamti sve, da je u vreme igranja u Partizanu odlučio da prihvati ponudu turskog superligaša.

– Posle šest meseci igranja u Partizanu sam dobio ponudu turskog Konjaspora, gde mi je menadžer rekao: ne brinemo se mi, završićemo na zapadu negde bolji klub. Međutim, bila je dobra ponuda, dao sam sebe i bila mi je motiv da više radim. Ne kajem se, imao sam neke ponude, ali eto, igrom slučaja posle smena trenera i predsednika kluba, sve je otišlo u nekom drugom pravcu – kaže Luka.

Godinama kasnije mu je malo krivo što nije prihvatio taj poziv, a slično je postupio i sa preporukom koja je došla od Zvezdine legende – Dragoslava Šekularca. Iako se trenerski povukao godinama pre toga, čuveni Šeki ga je slao u Kinu, odakle je Luka imao ponudu i mogao da zaradi veći novac.

– Sigurno da ostaje žal jer nisam to prihvatio, ali bio sam mlad i rekao sam sebi hajde probaću još više, nešto veće i bolje. U životu uvek ima uspona i padova. Mogu da kažem da mi je krivo što nisam otišao tad kad sam dobio ponudu, ali sada se ni zbog čega ne kajem, za sve što sam prošao. Bila je ponuda i iz Kine, tada me je zvao Šekularac da odem u Kinu gde sam rekao, mlad sam za to, biće vremena. Tu je bio bitan samo Šekijev poziv, ovo ostalo nije ni bitno – kaže Luka.

Deset godina putešestvija Srbijom i nekolicinom njegovih klubova, naposletku ga je vratilo kući, u klub gde s pravom kažu da ima epitet legende.

– Posle punih deset godina vratio sam se u svoj klub, gde sam počeo prve korake fudbala. Mnogo mi je dao jer da nije bilo njega, ne bi bilo ni mene. Bio mi je druga kuća, gde sam dosta trenera i saigrača promenio.

– Čovek sa kojim sam bio saigrač, on mi je sada pomoćni trener i kum, Goran Stokić, tako da za mene je ovo najlepše jer sam došao da pomognem svom klubu i nadam se da hoću uz nekoliko starih igrača, ima i onih mlađih koji mogu da napreduju. Tu je sada i Marjan Marković, on je rodom iz Požarevca i vodi školu fudbala, usmerava decu na pravi put i nadam se da će do kraja izvesti neke klince koji će da naslede mene i njega – zaključuje Predrag Luka.

Intervju i fotografije preuzeti sa portala Telegraf sport

(M. Ljubisavljević)




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *