Završni pečat Vilijama Mozlija

Veći deo svoje profesionalne karijere proveo je u drugoj italijanskoj ligi; s tim u vezi njegov letošnji dolazak u Partizan medijski nije bio detaljno propraćen.

Vilijam Mozli okarakterisan je unapred kao još jedan puki epizodista, nalik brojnima koji su prodefilovali Humskom u poslednjih pet godina, ne ostavivši gotovo nikakav trag.

Nekako tih i nenametljiv, centar rodom iz Luizijane pažnju je na sebe počeo da skreće preciznim i jasno definisanim rolama već tokom priprema, dok je „čaršija“ o njemu počela da priča nakon dobrih partija u Superkupu ABA lige i još boljih u Evrokupu. Ako je Nemanja Gordić bio „meč-viner“ u ostvarenom brejku u Viljnusu, onda je Mozli sigurno zaslužio epitet najkorisnijeg igrača, onog koji je apsolutno vladao u reketu na obe strane terena (61:66) i omogućio crno-belima da sa perfektnih 3-0 već razmišljaju o prolasku u narednu rundu.

Vilijam Mozli je jedan od onih igrača čiji ukupan doprinos na terenu statistika jednostavno ne može da dočara. Skladne građe, širokih leđa i ramenog pojasa zbog kojih i ima pozamašan raspon ruku, uprkos visini od 203 centimetra, Mozli je u stanju da se nadmeće sa višim ili korpulentnijim centrima. Trener Andrea Trinkijeri, odlično upoznat sa košarkaškim dešavanjima na Apeninskom poluostrvu, znao je tačno šta može da očekuje od prošlogodišnjeg košarkaša Trsta.

Gotovo bez šuta sa distance (slobodna bacanja šutira ispod 40 odsto), Mozli je svo svoje košarkaško znanje uskladio sa neverovatnim atletskim predispozicijama. Izvanrednog vertikalnog odraza i osećaja za tajming kada su „banane“ u pitanju i ne čudi što je recimo 2015. bio proglašen za najboljeg blokera i skakača u italijanskoj drugoj ligi.

Mozli je u Viljnusu bio spona između spoljne i unutrašnje linije. U meču u kome je Trinkijeri konstantno rotirao igrače u centarskoj liniji, neretko igrao sa dve petice, Amerikanac je bio taj koji je bio zadužen za branjenje protivničke igre dva na dva, preuzimanje bekova, što je obavio na gotovo idealan način. Dobrih bočnih kretnji, bez većih problema uspevao je da isprati niže i nesumnjivo brže bekove Ritasa i da istovremeno velikim rasponom ruku gotovo onemogući pas u reketu u mis-meč situacijama.

Konstantno prisutan u skoku na oba kraja terena, Mozli je pokazao veliku ofanzivnu umešnost u centralnom „piku“. Solidne brzine i okretnosti, bio je maltene neuhvatljiv u kratkim otvaranjima, fintiranjima blokade nakon kojih je čak i odlično pronalazio saigrače na spojnim pozicijama. NJegova statistika od 11 poena, sedam skokova i jedne asistencije apsolutno ne dočarava doprinos koji je Amerikanac imao u pobedi Partizana nad Ritasom.

Velika porodična tragedija koja ga je zadesila 2012. usporila je njegov košarkaški razvoj. Činjenica da loptu izbacuje iz dlana, ne preko prstiju, onemogućuje ga da bude još produktivniji u napadu; polivalentniji i opasniji u situacijama kada je licem okrentut ka košu. Iako po dolasku u Partizan nije bio projektovan za startnog centra, u konkurenciji Parahuskog i Jankovića brzo se izborio za poziciji prve petice, one koja je dominantna na obruču i pouzdana u gotovo svim defanzivnim zadacima i postavkama.

Parahuskom „curi vreme“

Trebalo je da bude startna petica i neko za koga će se crtati akcije, međutim na osnovu viđenog u prvih osam utakmica takmičarske 2019/20, Artjom Parahuski mnogo je bliži izlaznim vratima kluba nego ulozi važnog igrača u koncepciji Andree Trinkijerija. Belorus, sa obrazovanjem stečenim u SAD, počeo je meč u Viljnusu, međutim samo uvodna četiri minuta bila su dovoljna Trinkijeriju da se uveri u trenutnu nemoć centra zavidne reputacije stečene partijama u Makabiju iz Tel Aviva, Uniksu, i Ritasu prošle sezone.

Teško je shvatiti toliku inferiornost Parahuskog u gotovo svim centarskim elementima igre. Reč je o igraču koji je pre dva leta svoje telo unapredio, vidno smanjio procenat masti u organizmu, samim tim i kilažu, što mu je omogućilo da postane daleko mobilniji na oba kraja terena. Istina, mučio se tokom priprema sa povredom leđa, međutim za igrača koji prema određenim informacijama ima zagarantovanih 550 hiljada evra ove sezone u klubu su očekivali neuporedivo veći doprinos.

Tekst:Danas sport

Jedan komentar

Ostavite komentar
  1. Iako je Rašon posle svega par utakmica postao nesumnjivi lider i šef “američkog klana” ja sam u startu najviše zavoleo Mozlija baš zbog porodične tragedije koja ga je zadesila. Deluje mi kao čovek izuzetne čvrstine i snažnog karaktera u koga se uvek možeš pouzdati i za koga znaš da ne igra za ličnu statistiku već isključivo za tim. Šteta što je već formiran igrač jer kad bi ispravio nepravilnu tehniku šuta bio bi kvalitet za NBA. Od Parahovskog sam očekivao da bude naš novi Nikola Peković i zaista ne znam u čemu je problem ubzirom da ga je Trinki doveo. On je igrač koji može potpuno da neutrališe Odža ali mi je nestvarno da je doveden samo da bude “specijalac” u plejofu protiv železničke ciganije. Znam samo da Dule obožava materijal kao što je snažni Belorus i da bi od njega načinio zver. Ali Dule je nešto posebno u svetu košarke, nešto što se rađa jednom u 100 godina.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *