Trpeli smo bombe, brojali žrtve, a Grci su ipak došli na JNA: Đorđe Tomić se vratio pričom u najneobičniji meč te 1999. godine (FOTO) (VIDEO)

Jednom su nas bombe iznenadile usred dana na stadionu, a kada je napadnuta kineska ambasada svi smo bili na podu, na sto metara odatle. Braći Grcima hvala do neba, malo ko bi tada došao u Beograd – kaže Tomić za Telegraf

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap, S. Pikula, MN Press

Subota, 20. mart 1999. godine, stadion “Rajko Mitić” (tada Marakana) je pun kao oko, jer igra se 112. večiti derbi između Crvene zvezde i Partizana. Na jednoj strani su povratnik u srpski fudbal Dejan Savićević, Mihajlo Pjanović, Branko Bošković, Goran Bunjevčević, Drulić (…), na drugoj Saša Ilić, Đorđe Tomić, Vladimir Ivić, Mateja Kežman, Bjeković junior, Trobok, Rašović, Damjanac…

Okončano je remijem (2:2), a o utakmici se zbog izuzetnog kvaliteta pričalo i pisalo danima. Tačnije, četiri puna dana, dok naredne srede – 24. marta Srbiju nije dočekala užasna vest – počinje bombardovanje. Lopta i fudbal su iznenada stali, više niko nije razmišljao ni o čemu drugome sem da li će i kako preživeti agresiju NATO.

Foto: MN Press

NAJAVLJIVALI SU BOMBE I U JESEN 1998.

Prošlo je punih 20 godina od muke koja je zadesila otadžbinu, a kako je to izgledalo tada iz ugla profesionalnog sportiste, odnosno fudbalera, svedoči za Telegraf Đorđe Tomić, bivši prvotimac Partizana, jedan od najboljih igrača crno-belih s kraja 20. veka.

– Sećam se kao da je juče bilo, iako je prošlo punih 20 godina. U subotu 20. marta smo odigrali taj derbi na Marakani, a u sredu 24. je počelo bombardovanje. Utakmica je bila sjajna i imala je zapažen odjek u javnosti, ali se videlo da se nešto ozbiljno sprema i da sport ide u drugi plan. Nije to bilo prvi put da se pominje bombardovanje Srbije, o tome smo već čuli i slušali nekoliko meseci ranije pre nego što je zaista počelo. Igrali smo tokom jeseni 1998. godine utakmice u tadšnjem Kupu UEFA i sećam se da je posle meča sa Lacijom bilo govora da će nas bombardovati. Ali, tada je samo “odloženo”, užas nas je ipak sačekao u martu naredne godine – kaže Đorđe Tomić.

Samo 4 dana pre početka bombardovanja igrao se večiti derbi; Foto: MN Press

Bivši igrač crno-belih ističe da niko nije verovao da će se agresija zaista dogoditi, dok prve bombe nisu pale na Beograd i Srbiju.

– Pričali smo između sebe, niko nije verovao da će nas NATO zaista bombardovati. Ali kada je počelo, shvatili smo da je đavo odneo šalu. Nadali smo se razumevanju, međutim, upali smo u mašineriju zapadnjačke propagande. Optuženi smo za genocid na Kosovu i targetirani kao meta. To samo politika može da isposluje, ne vodeći računa o posledicama, žrtvama, našoj deci koja su stradala, o nacija koja i danas trpi posledice tih bombi.

Navijači sa srpskim i grčkim zastavama; Foto: MN Press

BILI SMO NA STO METARA OD KINESKE AMBASADE

Fudbalsko prvenstvo 1999.godine je prekinuto, ali su prvotimci Partizana pod palicom trenera Ljubiše Tumbakovića nastavili sa treninzima.

– Trenirali smo normalno, verujući da će bombardovanje stati svakog časa i da će takmičenje biti nastavljeno. U zavisnosti od informacija o napadima agresora, radili smo ili u našem sportskom centru ili na stadionu u Humskoj. Uglavnom su bacali bombe tokom noći, pa nije bilo bojazni da će se nešto dogoditi. Ipak, desilo se jednom da su promenili plan. Trenirali smo na stadionu tada i odjednom je počelo da grmi sa svih strana, usred dana. Naravno, iako nisi u blizini, nije prijatno, neka jeza se uvuče u čoveka.

Paljenje američke zastave; Foto: MN Press

Tomić se prisetio i događaja kada su on i nekolicina igrača Partizana sticajem okolnosti bili u velikoj opasnosti.

– Našli smo se uveče na piću nas nekoliko iz ekipe. Bio je početak maja i nekako smo već “živeli” sa onim što nam se dešava. Sedeli smo u kafiću udaljenom stotinak metara od ambasade Kine, nismo ni slutili šta će da se dogodi. Odjednom su počele da padaju bombe na ambasadu i noć se od eksplozija pretivorila u dan, kao da je svanulo.

– Bacili smo se svi na pod, ljuljalo se i škripao ceo lokal. Tada sam se zaista uplašio, kao i moji drugari iz ekipe. Nije mi takođe bilo prijatno kada sam se jednom prilikom vraćao kasno preko mosta, jer sam se zadržao u starom delu grada. Pomisli čovek: neća valjda sad da gađaju most, nisu toliko ludi?! Posle nekoliko dana upalim TV i vidim da je gađan i srušen most u Novom Sadu. Ma, ne ponovilo se…

Navijači pale zastavu Sjedinjenih Američkih Država; Foto: MN Press

AEK I GRCI SU NAŠA BRAĆA

Crno-beli su sve vreme agresije trenirali i igrali čak i prijateljske mečeve po Srbiji. A ostaće upamćeno da je grčki AEK 7. aprila 1999. godine došao u Beograd usred bombardovanja i odigrao prijateljski meč sa Partizanom.

– Dolazak AEK u tom trenutku je verovatno bio presedan i za NATO i to ne sme da se zaboravi. To su naša sportska i pravoslavna braća! Rizikovali su usred rata i došli da odigraju taj meč, a pre svega da pruže podršku srpskom narodu u teškim momentina.

– Pred punim stadionom u Humskoj smo se pomolili zajedno za žrtve agresije i poslali poruku i NATO i celom svetu. Bilo je jako dirljivo, ali i rizično, svakako, i za nas igrače i za ljude na tribinama… Ipak, bila je to naša obaveza i najmanje što smo mogli da učinimo. Ljudi su bili na položajima, u rovovima, branili su i ginuli za otadžbinu. Zavladao je veliki strah i taj meč je bio neki naš način da malo olakšamo muke. A, AEK hvala do neba, kao i grčkom narodu.

Prijatlejski meč Partizana i AEK-a; Foto: MN Press

Te godine je nacionalni šampionat registrovan na osnovu stanja na tabeli u trenutku početka bombardovanja. Partizan je bio prvi, sa šest bodova više od Obilića. Odigrano je samo polufinale i finale Kupa, kada je agresija prestala.

– Šta se sve dešavalo u ta tri i po meseca, nikome verovatno više nije bilo do sporta i fudbala. Svi smo mislili da će trajati kraće, ali se odužilo. Dobro, nije kao Drugi svetski rat, ali opet je rat. Osvojili smo titulu na osnovu tabele do 24. marta, a kasnije, kada je bombardovanje završeno odigrani su mečevi polufinala i finale Kupa, u kome je slavila Crvena zvezda.

– Ipak, ostao je gorak ukus, jer je našem narodu učinjena velika nepravda. Trpeli smo agresiju, bombe, brojali žrtve zbog toga što je neko ušao i pokušao da otme našu zemlju i zato što je to neko tamo odlučio ko nema nikakve veze sa ovim podnebljem. Prošlo je punih 20 godina, ništa se, čini se, nije promenilo u tom smislu samo nema bombi – zaključuje Đorđe Tomić.

Tekst preuzet sa portala Telegraf sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *