Zvonko Popović, nekadašnji as Partizana, Budućnosti, Vojvodine i francuskog Anžea, rado se seća igračkih dana
Zvonko Popović je nosio dres Partizana u prvoj polovini devete decenije prošlog veka. Sa crno–belima radovao se tituli 1983, a zavidnu karijeru upotpunio je u inostranstvu. Danas je skaut Partizana i doprinosi pokušajima svog tima da stignu do titule.
Igrao je u Partizanu, kada je Parni valjak bio miljenik ne samo svojih pristalica nego svih koji su umeli da nagrade dobru igru, protkanu kombinaciju, gol, pobedu, titulu. Doduše, bio je fudbaler manevarskog zadataka, ali sačuvati bekovski prostor bilo je već pola uspeha.
Rođen je 24. decembra 1961. u Šapcu, ali Krupanj je definitivno deo njega, osvojio mu je srce za sva vremena.
– Detinjstvo, školovanje i mladost proveo sam u Krupnju. Sa 15 godina došao sam u Partizan. Igrom slučaja, poslednjih godinu i po dana živim u Krupnju – započeo je priču Zvonko Popović.
Bio je u jako složenoj situaciji u aprilu 2020. Koronavirus ga je pokosio, ali uspeo je da ozdravi.
– Bio sam u bolnici 14 dana. Tada se pričalo o virusu, bilo je mnogo nepoznanica. Razboleo sam se, sva sreća da nisam bio na respiratoru. Za tih 14 dana smršao sam 11 kilograma. Kasnije je bilo nekih dva meseca prilično teško, mučio sam se. Volim mnogo da trčim, ali tada jedva da sam i šetao. Odem do stadiona Partizana, vidim društvo, vratim se kući. Danas je sve dobro, nemam nikakvih posledica i sve je u najboljem redu.
Karijeru fudbalera počeo je u Rađevcu. Partizan je bio ljubav, cilj, želja.
– Igralo se tri godine za pionire, tri godine za omladince, rivali su bili tri i četiri godine stariji. Živorad Stepić, nastavnik fizičkog vaspitanja, bio mi je prvi trener u Krupnju. I danas ga vidim, ispričamo se, on ima 80 i koju godinu. Igrao sam za pionirsku ekipu Rađevca, igralo se po regionima, pa selekcija Srbije, turniri republika i pokrajina na Cetinju. Bio sam pozvan i u pionirsku reprezentaciju Jugoslavije na Košutnjaku, odigramo prijateljsku utakmicu protiv Partizana i tu me primetio Vladica Kovačević. To je bilo 1977. Odigrao sam tri godine za omladince Partizana. Otac mi je poginuo kad sam imao 12 godina, a taj čovek me izveo na pravi put, mnogo mi je pomogao, zvao sam ga „ćale”. Bio sam omladinski reprezentativac Jugoslavije, pa prvi tim Partizana, mlada reprezentacija i život je tekao dalje.
Beograđani su tada imali moćan tim. Stojić, Zalad i Omerović, pa Rojević, Klinčarski, Varga, Mance, Đelmaš, Nikodijević, Živković, Kolb, Smajić, uvek legendarni pokojni Moca Vukotić, bio je na zalasku karijere itd. Nije se Popović uplašio konkurencije.
– Bio sam mlad igrač, željan igre, uspeha. Tada je bilo daleko teže postati prvotimac nego danas. FS Jugoslavije imao je čudno pravilo, pre 28. godine niste mogli otići u inostranstvo. Možete zamisliti igrače koji u naponu snage budu skoro celu karijeru u jednom takmičenju i jednom klubu. U Partizanu je bilo izuzetno teško izboriti se za mesto u prvoj ekipi. Morali ste zaista da budete talentovani i kvalitetni, da mnogo radite da dobijem priliku pre Nikice Klinčarskog ili Dževada Prekazija, Moce Vukotića, Ace Trifunovića… To su igrači koji su obeležili jednu epohu jugoslovenskog fudbala. Međutim, imao sam čudno pravilo i potrebu da posle srednje škole odslužim vojsku u Pančevu. Po povratku sam vredno radio, došao do prvog tima i nanizao 70 utakmica, ukupno 198 utakmica, takmičarskih, i prijateljskih. Imao sam i peh da igrajući u Dubaiju za mladu selekciju Jugoslavije povredim koleno, bio sam operisan, tekla je pauza. To me usporilo u karijeri. A bio sam na spisku za A reprezentaciju kod Toze Veselinovića i Tome Kaloperovića. Zadovoljan sam karijerom.
Originalni članak na: Sportski žurnal.rs
