Dva gola decenijskog reprezentativca, u razmaku od svega šest minuta, vredna plasmana u četvrtfinale Kupa Srbije!
Crno-belo mučenje – najbolja ilustracija prvih 45 minuta duela s Građevinarima. Parni valjak se trudio iz petnih žila da pronađe šifru za sef dobro ”ušančenog” protivnika, ali…
– Utakmice posle reprezentativnih pauza su, po pravilu, teže, nismo uspeli da postignemo gol u prvom poluvremenu. U drugom je sve, na sreću, došlo, na mesto: zasluženo smo pobedili – uz osmeh zbori Zoran Tošić, bez sumnje – Partizanov junak.
Rad se do pauze nosio ”barabar”: zaledilo vam se srce kad je Nebojša Marinković, vaš bivši saigrač, pogodio stativu?
– Jeste, ta šansa gostiju mogla je da preokrene utakmicu. Na našu sreću, isprečila se stativa. Bog nas je pogledao.
Trener Đukić, poslavši na teren Ilića i Tavambu, povukao je pravi potez: Partizan je ubacio u brzinu i vaši golovi, levom i desnom, srušili su rivalove ambicije da može do iznenađenja?
– Bilo nam je mnogo teško, pokušavali smo kroz sredinu, preko bokova – nismo uspevali da ih probijemo. Onda, na jednu povratnu loptu, pošlo mi je za rukom da srušim Radov bunker. Sve je, postalo, lakše, ”otvorilo se”, stvorili smo mnogo šansi, postigli još dva gola…
Još ”koju” apropo vašeg umeća: protiv Borca i Skenderbega – egzekucije iz slobodnih udaraca, protiv tima iz Crnotravske – levom i desnom nogom, protiv Javora, u nedelju, možda – glavom?
– Teško da će da bude glavom… Dao sam samo dva u karijeri, nešto slučajno. Nije mi to specijalnost. Neka bude iz slobodnih udaraca, levom i desnom – biće dobro.
Možda i iz penala?
– Iz penala? Teško! Nek’ šutiraju sada drugi – nasmejao se još jednom Zoran Tošić, jasno aludirajući na promašaj najstrože kazne nedavno protiv Borca.
Tekst Sportski žurnal
