Gledajući sinoć Žofrija Lovernja kako ponovo gazi parket u crno-belom dresu, shvatio sam da su se moja očekivanja, koliko god bila visoka, pokazala kao skromna u odnosu na ono što nam je ovaj momak priredio. Nije ovde reč samo o poenima ili skokovima – mada je i toga bilo – već o onom neopipljivom, o stavu i energiji koji su sinoć vrištali “Partizanština” sa svakim njegovim pokretom, pre, tokom i dugo nakon poslednjeg sudijskog zvižduka.
Žofri Loveranj kao pečat košarkaškog vaspitanja Duška Vujoševića
Prosto razlikujete igrače koji odrađuju ugovor od onih koji žive za svaku loptu, a Žofri je sinoć podsetio sve nas na školu iz koje je potekao. On je najbolji mogući spomenik košarkaškom vaspitanju na koje ga je izveo pokojni Duško Vujošević; onaj tip igrača koji razume da se dres Partizana ne nosi, već se zaslužuje svakim treningom i svakim padom u reklame.
Njegovo ponašanje pre utakmice, ona fokusiranost dok se pozdravlja sa navijačima, a zatim beskompromisna borba za svaku ničiju loptu, jasno govore da se vratio čovek koji razume težinu grba. Loveranj nije došao da završi karijeru ili uzme još neki evro; vratio se jer mu je srce ostalo u Humskoj onog dana kada je kao prvi strani kapiten podigao pehar.
Emocija koja pobeđuje moderni biznis
U svetu gde je košarka postala suvoparni biznis, Loveranjov povratak deluje kao anomalija, kao nešto što se ne uklapa u excel tabele menadžera. Sinoćne njegove izjave su samo potvrdile ono što smo videli na terenu: “Nisam se vratio da bih igrao košarku, vratio sam se kući. Ovde se osećam kao čovek, a ne kao broj.” Te reči nisu PR fraza, to je gola istina momka koji je Francuz po rođenju, ali Partizanovac po opredeljenju.
Njegov trud nakon utakmice, kada je ostao da ispoštuje svakog navijača, pokazuje da on Partizanštinu ne doživljava kao marketing, već kao obavezu. To je ono seme koje je Dule posejao, a koje je u Žofriju izraslo u najlepši mogući plod. On je most između onog starog, romantičnog Partizana i ovog modernog koji teži evropskim visinama.
Šta Loveranjov stav znači za budućnost tima?
Pitanje koje se nameće posle ovakvog debija nije samo koliko Žofri može na terenu, već koliko njegov stav može da promeni hemiju u svlačionici. Videti stranca koji se baca na glavu za loptu pri dvocifrenoj prednosti mora da natera svakog mlađeg igrača da se zapita šta on radi. Loveranj je sinoć postavio standard koji se više ne sme spuštati – on je vratio identitet koji nam je u nekim trenucima falio.
Možda sam previše emotivan, ali ne mogu da sakrijem oduševljenje kada vidim da čast i ljubav i dalje imaju cenu u košarci. Žofri je pokazao da se vratio iz čiste, nepatvorene ljubavi, a to je valuta koju navijači Partizana cene više od bilo koje titule.
Jer, gledajući njega sinoć mnogo posle završetka utakmice kako sa osmehom na licu i istinskom srećom odgovara na pitanja novinara i strpljivo izlazi u susret svakom malom navijaču koji ga je čekao ispred Arene, meni dovoljno govori da je njegov dolazak ono što je ovom Partizanu falilo.
Ipak, jedna stvar me kopka dok slažem utiske od sinoć: da li je fer očekivati od Žofrija da sam nosi taj teret Partizanštine, ili je ovo trenutak da se i ostali zapitaju da li daju onoliko koliko ovaj momak daje od prvog minuta povratka? Voleo bih da čujem vaše mišljenje – da li ste i vi u Žofrijevim očima sinoć videli onaj isti žar koji je imao kod Duleta, ili je to samo moja nostalgija koja boji realnost?
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
