Uvek tih i nenametljiv, vaterpolista Solnoka je nekim novim generacijama ostavio da ponovo “pređu igricu”. Uglavnom je pričao “u bazenu”, ali mi smo ga naterali da malo priča za Sport Klub.
Da li i na koji način sada uživaš u zasluženoj reprezentativnoj penziji?
– Još uvek se ne osećam kao penzioner, jer mi prvo leto bez reprezentativnih obaveza tek predstoji. Nastupi za klub Solnok, mi ne dozvoljavaju da se tako osećam. Sa druge strane stvarno uživam u vaterpolu, možda više nego ikada. Imam ispred sebe još ciljeva i to je ono što me pokreće.
Da se vratimo na neke od najupečatljivijih trenutaka, nezaboravno finale u Kranju 2003. Kakve su uspomene sada, mnogo godina kasnije?
– To Evropsko prvenstvo u Kranju 2003. je za nas 6-7, tada veoma mladih igrača, bilo odskočna daska za ulazak u reprezentativni vaterpolo. Možete zamisliti koliko smo bili srećni kada smo osvojili zlato na debiju za A selekciju. Posle onako dramatične finalne utakmice protiv Hrvatske i svega što se kasnije dešavalo, to je posebno iskustvo. Za mene je sam ulazak u 15 odabranih, pre početka priprema za EP u Kranju, bilo ravno najluđem snu, ali ispostavilo se da se snovi ostvaruju kada se naporno radi i veruje u njih.
Titule u Beogradu 2006. i 2016. sigurno su imale poseban značaj, ali i posebnu težinu zbog pritiska igranja pred domaćom publikom, koja ne očekuje ništa manje od zlata?
– Da, slažem se sa Vašom konstatacijom. Naime, i EP 2006. i EP 2016. je obeležio ogroman pritisak javnosti na reprezentativce i stručni štab. Ništa osim zlata ne bi zadovoljilo ukuse svih ljudi i faktora koji prate reprezentaciju Srbije u vaterpolu. Zlato osvojeno u Beogradskoj Areni 2016. pred oko 20.000 domaćih navijača, mi je jedno od najdražih u karijeri, ali pritisak i zakulisni događaji su takođe nešto što će mi ostati duboko urezano u sećanju.
Izvor: Getty Images, Ryan PierseRio 2016. konačno ste osvojili i to zlato koje je nedostajalo kolekciji, najveće, olimpijsko. Ali, put do njega je bio sve osim lak. Da li je zbog toga bilo još slađe?
– Gledano sa ove distance, mislim da jeste. Iako smo u trenucima, kada nije sve išlo kako treba, proživljavali možda i najteže trenutke u našim karijerama. Bilo je mnogo teško da se podignemo posle neočekivano lošeg starta. Snaga naše ekipe se ogleda upravo u tome što smo uvek uspevali da preokrenemo stvari u svoju korist. Ono što je najbitnije, možda i jedino važno, jeste da je osvojeno to toliko dugo čekano Olimpijsko zlato!
Uostalom, u sportu se “podvlači crta” posle poslednjeg dana takmičenja. Kada je crta posle OI Rio 2016 podvučena, reprezentacija Srbije je na prvom mestu i to je jedino što je sustinški bitno, sve što se dešavalo pre toga, vremenom će postati manje važno.
Da li su time ispunjeni svi snovi u tvojoj vaterpolo karijeri ili postoji neka stvar za koju smatraš da si mogao drugačije?
– Jedino za čime žalim u dosadašnjoj karijeri je to što nisam osvojio Ligu Šampiona sa Partizanom, u Rimu 2011. U leto 2010. sam napustio Partizan, najviše zbog ličnih principa. Smatrao sam da je klub u tom trenutku bio nekorektan prema meni.
Otišao sam i italijansku Latinu, a Partizan je osvojio LŠ na kraju te sezone. Bio sam na tribinama te večeri sa navijačima Partizana i prijateljima, a kasnije i na proslavi sa igračima i rukovodstvom kluba. Tadašnji trener Partizana, Igor Milanović mi je kasnije rekao da je trebalo da i ja budem deo te ekipe.
Na žalost, nisam bio. Sve ostale vaterpolo snove sam dosanjao. Osvojio sam mnogo medalja, na sreću, najviše zlatnih i zbog toga sam izuzetno srećan i ponosan.
Mnogi misle da je veoma lako ući u bazen i plivati za loptom, ali u suštini, formiranje vaterpolo igrača traje godinama, a pre svega se radi na plivanju, često se na početku uopšte i ne radi sa loptom, možeš li to malo detaljnije da pojasniš našim čitaocima?
– Nisam siguran da ljudi misle da je vaterpolo lak sport. Većina mojih prijatelja, van vaterpolo sporta, mi stalno postavlja pitanje “Kako uspevate da se održavate na površini vode, kada vas protivnik stalno drži i potapa? Pored toga, preplivavate teren po ko zna koliko puta u toku utakmice i još uspevate da dajete golove? Vi ste kao ribe, kao da ste rođeni u vodi”.
Srž odgovora na ovo pitanje je upravo ovo poslednje. Da, mi smo skoro kao ribe. Provodimo u vodi mnogo vremena i ona nam tokom godina postaje gotovo prirodna sredina.
Proces tehničko-taktičke obuke igrača definitivno je specifičniji u odnosu na druge sportove, upravo zbog toga što mi ne igramo na suvom. Prvo, mladog sportistu treba naučiti da pliva, posle toga da bude stabilan u vertikalnom položaju u vodi. Tek nakon toga, dolazi u dodir sa loptom i počinje sa osnovnim vaterpolo vežbama. To je stvarno dug proces. Zbog toga, ne mali broj dece, odustaje još kod prvih koraka.
Uvek si bio onaj “neopevani heroj” koji je obavljao one “prljave poslove” koji se ne vide u statistici, ali se i te kako vide u konačnom rezultatu utakmice. Činilo se da ti je odgovarala ta uloga, na kraju si dobio i kapitensku traku?
– Istina je da nikada nisam bio igrač, koji je po statistici među najboljima u reprezetaciji. Međutim, suština moje dugogodišnje reprezentativne karijere je to, što sam u svakom trenutku bio spreman da sebe u potpunosti podredim timu.
Treneri su cenili tu moju osobinu. Mislim da sam taj model uspeo da prenesem na mlađe igrače, pogotovo u periodu od kada sam postao kapiten reprezentacije.
Kada govorimo o ulozi kapitena reprezentacije Srbije, ona je za mene bila velika čast, ponos ali i obaveza, da na svoj način postavim model ponašanja, koji bi svaki igrač trebalo da primeni kada postane reprezentativac Srbije u vaterpolu.
Mislim da sam u velikoj meri uspeo u toj misiji.
Da li pratiš druge sportove i šta misliš o neverovatnim dostignućima momaka kao što su Novak Đoković i Nikola Jokić?
– Naravno da pratim druge sportove. Pogotovo one u kojima naši sportisti nastupaju.
Šta reći o uspesima Novaka Đokovića, a da vec stotinama puta nije rečeno?! Kapa dole za sve što je do sada uradio, a nadam se da će njegovih vanserijskih uspeha biti još mnogo.
Nole je po mom mišljenju jedan od najboljih sportista, koje je Srbija ikada imala.
Nikola Jokić je za mene, otkrovenje OI u Riu. Često je boravio kod nas vaterpolista u čuvenom kafiću. Neverovatno pozitivan, nasmejan i drag momak, a sa druge strane dominantan na terenu. Svoj karakter uspeo je da pretoči na teren. Njegovi nastupi, nepredvidiva, neretko šaljiva rešenja, upravo oslikavaju kakav je van terena. Uspeo je, iako veoma mlad, da izgradi specifičan stil igre. To su prepoznali u NBA ligi. Pred njim je, siguran sam, blistava karijera!
Izvor: Vaterpolo savez SrbijeOd svih medalja koje si osvojio i golova koje si postigao u karijeri, da li bi izdvojio nešto, neki trenutak koji ti je ostao posebno urezan u sećanju, koji stalno “premotavaš”?
– Definitino, osvajanje Olimpijskog zlata. Na ceremoniji dodele medalja sam zaplakao. Te suze su bile, sa jedne strane proizvod sreće, a sa druge, olakšanja.
Jednom je Dejan Savić rekao da moje suze nisu radosnice, vec oličenje patnje, požrtvovanja i predanosti na putu ka mnogo željenom cilju. U tome se slažem sa njim, upravo u tome je suština. Cela moja karijera stala je u tih nekoliko minuta intoniranja himne, koju sam mnogo puta pre toga sa ponosom slušao, ali nikada kao u Riu 2016. Bez sumnje, trenutak koji je obeležio moju karijeru. Došao je kao kruna svemu.
I na kraju, kada se za mnogo godina bude pričalo o tebi, po čemu bi najviše voleo da budeš upamćen?
– Činjenica je da sam svojim sportskim rezultatima obezbedio mesto među najboljim srpskim sportistima, shodno broju medalja, osvojenim za svoju Zemlju. Međutim, voleo bih da me ljudi upamte i kao normalnog čoveka, od krvi i mesa, koji se trudi da, pored profesionalne karijere, bude čuvar pravih vrednosti kao što su porodica, prijateljstvo i zdrav duh.
