Pripala mi je čast i privilegija da razgovaram sa kapitenom vaterpolo reprezentacije iz Rija, članom crno – bele porodice, čovekom koji je osvojio sve – Živkom Gocićem.
1. Zlatna olimpijska medalja iz Rija 2016. godine i dve bronzane iz Pekinga 2008. godine i Londona 2012. godine, dve zlatne medalje sa Svetskih prvenstava iz Rima 2009. godine i Kazanja 2015. godine i srebrna medalja sa Svetskog pvenstva iz Šangaja 2011. godine, pet zlatnih medalja sa evropskih prvenstava, Kranj 2003.godine, Beograd 2006.godine, Anjhoven 2012.godine, Budimpešta 2014.godine, Beograd 2016.godine, bronza sa Evropskog prvenstva u Zagrebu 2010. godine, deset osvojenih Svetskih liga, dva FINA Svetska kupa, Mediteranske igre, ko zna šta sve još u reprezentativnoj karijeri. Tri puta državni prvak i osvajač kupa sa Partizanom, tri puta državni prvak i osvajač kupa sa mađarskim Solnokom, prvak Evrope sa Solnokom, gomila trofeja, kapiten kluba i reprezentacije. Ako bi mogao da pogledaš realno, onako sa strane, iz drugog ugla, da li ti je realno da jedan čovek osvoji ovo sve? Kakav taj čovek treba da bude? Ti nisi najbolji vaterpolista sveta, poput Mirka Sandića, Igora Milanovića, Vladimira Vujasinovića, Filipa Filipovića, a ipak si osvojio ovo sve, mnogo više od njih? Da li je sve stvar karaktera, ljudskih osobina, ili spleta okolnosti?
Razmišljajući o prvom pitanju, da li je realno da jedan sportista osvoji sve te medalje, došao sam do zaključka da je to jako teško, ali izvodljivo. Moj slučaj to dokazuje. Mislim da suština odgovora leži u prostoj rečenici – apsolutna posvećenost timu.
Svaki tim sastavljen je od različitih tipova ljudi (sportista), uglavnom vrhunskih pojedinaca, neretko sa veoma izraženim egom. Nekada je dovoljno da samo jedan od igrača ne uspe da iskontroliše ili pravilno kanališe svoj ego i tada dolazi do potresa koji izazivaju naprsline na celini koja čini tim. Što više potresa ima, veće su šanse da celina u potpunisti pukne.
Moja uloga ili misija kao kapitena, bila je da utičem na saigrače i uverim ih da je prosta rečenica sa početka zaista ono što je najbitnije da bi se došlo do željenog cilja. Spisak osvojenih medalja govori u prilog činjenici da sam uspeo u svojoj misiji.
Karakter je jedan od najbitnijih činilaca koji vode do uspeha, a posvećenost i rad, nekada i preko granica izdržljivosti, zapravo su sredstva kojima se sportska sreća zaslužuje.
2. Šta ti je prošlo kroz glavu u momentu kada ste izgubili na onaj bizaran način polufinale Lige šampiona od Olimpijakosa u maju 2016? Da li si verovao da ćeš sledeće godine osvojiti i taj trofej, najvažniji u klupskom vaterpolu? Da li se vreme rada i vreme rezultata nekada ne poklapaju, kao što kaže jedan čuveni košarkaški trener?
Pomislio sam da verovatno više nikada neću imati priliku da priđem tako blizu trofeju Lige šampiona. U tom trenutku nije mi bilo ni na kraj pameti da ću već sledeće sezone osvojiti isti.
Apsolutno se slažem sa tom izjavom, nekada rezultat rada dolazi i sa velikim zakašnjenjem. Što kasnije stiže rezultat to su njegovi plodovi slađi.
3. Da analiziramo još jedan momenat, tvoji drugari, praktično saigrači, su se u junu 2011. popeli na krov Evrope u Rimu. Sedma titula prvaka Evrope za VK Partizan, a ti na početku sezone otišao u inostranstvo? Da li su osećanja bila pomešana?
Naravno da su mi osećanja bila pomešana. I dalje sam se osećao kao član te ekipe iako nisam bio u timu. I dan danas mislim da je trebalo da budem deo tog tima Partizana. Bio sam presrećan zbog bivših saigrača, mojih prijatelja, a tužan jer nisam osvojio LŠ sa mojim Partizanom.
4. Sada si trener juniorske reprezentacije, zajedno sa Vladom Vujasinovićem. Pedagoški rad sa decom, koliko je važan? Da li ih treba učiti samo vaterpolu ili i životu, ponašanju, manirima? Zašto je danas sistem vrednosti naopako postavljen? Ono što bi trebalo da bude dobro i pozitivno, izvrgava se podsmehu u današnje vreme?
Rad sa mladima je težak upravo zbog toga što trener ne sme da se ograniči samo na tehničko-taktičku obuku igrača, već se mora posvetiti i svim ostalim segmentima koje čine složeni proces odrastanja. Neretko se dešava da trener mora da bude produžena ruka roditelja ili nastavnika, a to je, složićete se, jako odgovoran posao. Na drugi deo ovog pitanja mogao bih da odgovaram satima s’ obzirom na njegovu kompleksnost. Ukratko, u našoj zemlji poslednjih decenija nije se desilo ništa lepo, usled raznih nedaća koje su nas zadesile. Posledice tih nedaća postepeno su dovele do potpunog kraha opšte kulture i svega moralnog i etičkog u celom društvu. Iz tog razloga danas živimo u društvu apsurda u kome se ono što zaista vredi nipodaštava, a ono što je nekada bilo nezamislivo veliča.
5. Kako vaspitavaš sina Bogdana? Današnja deca su izložena multimedijama, laptopovima, mobilnim telefonima, tabletima ? Igra i druženje između dece su potisnuti? Odluka nije laka, nemoguće je dete izopštiti iz društva, njegove generacije, a opet, s druge strane, mora se voditi računa o mentalnom i fizičkom zdravlju dece i pravilnom razvoju?
Pokušavam da mu svojim primerom i razgovorom usadim model ponašanja koji će mu u životu pomoći da shvati koje su prave vrednosti. Takodje ga usmeravam ka fizičkoj aktivnosti, provođenju vremena u prirodi, druženju sa decom, ispunjavanju radnih obaveza.
Istina je da je jako teško decu u potpunosti odvojiti od multimedija. Međutim, vreme provedeno ispred televizora, sa telefonom ili tabletom u svakom slučaju trebalo bi ograničiti. Trudim se da budem dosledan u odnosu sa sinom. Naravno, to se njemu ne dopada svaki put ali na kraju krajeva mi i nismo tu da bismo bili drugari sa našom decom, već da ih izvedemo na pravi put i ukažemo im na dobre i loše stvari.
6. Tvoje detinjstvo, kako je bilo odrastati u Beogradu osamdesetih i devedesetih?
Odrastao sam u petočlanoj porodici u Deligradskoj ulici u blizini trga Slavija odakle se 1989. godine selimo na Banjicu. Mislim da sam imao srećno i bezbrižno detinjstvo barem do desete, jedanaeste godine. U tom periodu sam počinjao da budem svestan građanskog rata, nesreće i nemaštine koja nas je zadesila. I pored toga, za razliku od današnje dece, provodio sam dane na igralištu igrajući se sa braćom i drugarima iz komšiluka. Nismo imali mnogo izbora ali smo uvek imali loptu, golove, koševe, bicikl.
S’ obzirom na to da sam vaterpolo počeo da treniram u Partizanu 1990. godine, sa osam godina, dobar deo detinjstva sam proveo na bazenu. Dešavalo se da za vreme letnjeg raspusta ceo dan provedem na plivalištu. Vreme izmedju jutarnjeg i večernjeg treninga sam koristio za igru i kupanje sa drugarima iz kraja.
7. Koliko vremena posvećuješ porodici i da li si strog roditelj?
Trudim se da svoje slobodno vreme organizujem tako da što više vremena provedem sa porodicom. Nekada nije lako uskladiti profesionalne i porodične obaveze ali uvek nađem vremena za kvalitetan porodični program.
O roditeljstvu sam dosta toga rekao u jednom od prethodnih odgovora. To je veoma složen proces, a ja pokušavam da ga sprovedem na najboji način. Ne bih rekao da sam strog roditelj, već kao što rekoh, dosledan i pravičan iako je nekada teško objektivno rasuđivati kada je reč o sopstvenoj deci.
8. Koliko si sujeveran, imaš li posebne rituale pred važne utakmice?
Kao mlađi sam obraćao pažnju na neke sitnice ili rituale pred utakmice. Sa godinama i iskustvom shvatio sam da su pobede i porazi samo posledica naše igre. Trudim se da se na dan utakmice odmorim, razbistrim misli i koncentrišem na ono šta me očekuje u odnosu na protivnika. To bi bio moj ritual pred utakmicu.
9. Život je pun stresnih situacija, kako voliš da se opuštaš?
Uglavnom se opuštam u trenucima koje provodim sa porodicom i prijateljima. Nisu bitni povod, vreme i mesto. Upravo iz tih trenutaka crpim energiju koja mi je neophodna za obavljanje kako profesionalnih, tako i svih ostalih obaveza.
10. Šta su za tebe neprolazne ljudske vrednosti i koliko je naše društvo danas od njih odstupilo?
Po mom mišljenju postoji mnogo neprolaznih ljudskih vrednosti. Međutim, one bez kojih jedno društvo nikako ne može da ide napred su: moral, empatija i kultura. Na žalost, naše društvo danas u potpunosti je odstupilo od ovih vrednosti. To je jedan od glavnih razloga jako lošeg stanja našeg društva.
11. Kakvu muziku voliš, i šta čitaš?
Što se tiče muzike jako mi je teško da kažem koju vrstu najviše volim da slušam. Muziku obožavam i jako je širok dijapazon mojih omiljenih pesama, u zavisnosti od situacije i raspoloženja. Slično je i sa knjigama, nemam omiljeni žanr, volim da čitam. Poslednje što sam pročitao su dve knjige Erlenda Lua: Dopler i Volvo kamioni.
12. Koliko si često u Beogradu i kako provodiš vreme dok si u Beogradu? Izlasci, ili familija? Leti te viđamo na Rzavu, o čemu se radi?
Tokom sezone, nisam često u Beogradu. Srećom, Solnok nije daleko (350km) te mogu vrlo brzo da stignem do Beograda ako je potrebno. Od kada ne igram za reprezentaciju, najviše vremena u rodnom gradu provodim u letnjem periodu.
Kao mlađi sam često izlazio, sada u skladu sa porodičnim statusom, ređe. Po prirodi sam druželjub, kada obaveze dozvoljavaju volim da izađem i provedem se sa društvom.
Porodični prijatelji moje supuge i mene žive i rade u Požegi. Česti smo gosti kod njih, ta gostovanja koristimo i za obilaske prirodnih lepota tog dela Srbije među kojima je naravno i reka Rzav.
13. Jesi li se brzo navikao na život u inostranstvu, ima li nostalgije?
Prvi inostrani angažman imao sam 2004. godine. Na početku je bilo teško ali vremenom sam se navikao na sve dobre i loše strane “pečalbarskog” načina života. Imao sam sreće pa sam se 2007. godine vratio u Partizan, proveo tri prelepe godine u Beogradu i matičnom klubu i tako ublažio osećaj nostalgije.
Već dugo sam u Solnoku, navikao sam se na ovdašnji način života. Kada osetim naboj nostalgije, sednem u auto i odvezem se do Beograda, makar i na nekoliko sati. Pomaže, verujte mi.
14. Ima li konekcije između načina igre u bazenu i ponašanja van bazena?
Mislim da ima, ne samo u bazenu tj. vaterpolu već i u drugim sportovima. Karakter je nešto sa čime se čovek radja i nije podložan velikim promenama u životu. Karakterne osobine koje odlikuju jednog sportistu na terenu ili borilištu, mogu se primetiti i u njegovom privatnom životu i obrnuto.
15. Poruka za navijače Partizana? Zašto Partizan igra sa najmlađom ekipom u istoriji? Sve srednjoškolci, osim kapitena Rističevića i veterana Aksentijevića? Zašto je voda na Banjici hladna? Gde je rešenje? Ako nema Partizana, nema ni reprezentacije, Partizan je generator igrača za reprezentaciju?
Verujem da postoji rešenje za svaku situaciju ili problem, tako i za trenutno stanje u VK “Partizan”. Nemam ništa protiv najmladje ekipe u istoriji Partizana ukoliko bi uz manje izmene ostala na okupu 4-5 godina i na taj način postala konkurentna na evropskoj sceni. Bojim se da do toga neće doći.
Ovo su po mom mišljenju promene koje bi trebalo sprovesti da bi klupski sport, a samim tim i naš VK “Partizan” ugledali svetlost na kraju tunela.
Iako to delujie teško, potrebno je izvršiti privatizaciju sportskih klubova po nekom od evropskih modela već odavno privatizovanih ili polu-privatizovanih klubova. Takodje, obavezna je obnova ili izgradnja sportske infrastrukure.
Za promenu u načinu rukovođenja i finansiranju sportskih klubova, potreban je i jasno definisan zakon o sportu.
Uz gore navedene promene trebalo bi izvršiti klasifikaciju sportova od značaja sa državu (po broju osvojenih medalja tj. uspesima na medjunarodnim takmičenjima) i ustanoviti način finansiranja u odnosu na istu.
U suprotnom, ne samo VK “Partizan” već i velika većina klubova u Srbiji uskoro neće moći da se takmiči na profesionalnom nivou. Trenutni način funkcionisanja i finansiranja klubova kod nas, gde veliki deo ionako malih budžeta zavisi isključivo od politike, nije dobar. Usled nedostatka osnovnih uslova za rad i funkcionisanja klubova, vrlo brzo možemo doći u situaciju prestanka “proizvodnje” igrača. Ukoliko se to dogodi, neminovno dolazi do slabijih rezultata nacionalne selekcije. Može se desiti da se nadjemo u svojevrsnoj negativnoj spirali iz koje se jako teško izlazi, nekada godinama, čak i decenijama. Najiskrenije se nadam i zaista verujem da do toga neće doći.
Poruka navijačima Partizana: ZA DRUGE SE NAVIJA, PARTIZAN SE VOLI!!!
Ostaje da se zahvalimo Živku Gociću na vremenu koji je izdvojio za naš portal i na lepim porukama koje je putem intervjua uputio svima nama, kao i da mu poželimo svaku profesionalnu, ličnu i porodičnu sreću i uspeh.
