Željko Obradović: “Živi, radi, lumpuj, pleši, čovek je rođen da radi i greši!” (4)

Četvrti  i poslednji deo intervjua koji je Želimir Obradović dao novinaru Branku Rosiću.

Da li ste u kontaktu sa Duškom Vujoševićem?

Moj odnos sa Duletom je specifičan.On je bio pomoćni trener u Partizanu kad sam ja bio igrač. Dule je veliki zaljubljenik u košarku i mi smo dane i dane provodili zajedno pričajući o igri. Kad je postao prvi trener Partizana, rekao sam mu:” Dule, nije dobro ni za tebe ni za mene da imamo ovakav odnos i da dilaziš kod mene kući. Ti si sad glavni trener i neću da neko pomisli da imam privilegiju..” On je to shvatio i imali smo odličnu saradnju do poslednje godine, do situacije koju sada, verovatno, i on i ja razumemo bolje.Dule je ostvario velike rezultate sa Partizanom. Znam da ima zdravstvene probleme i želim mu sve najbolje. Mislim da nije zaslužio da na taj način ode iz Partizana posle svega što mu je dao. Probam da provedem što više vremena u krugu prijatelja. U analizi polazim od mog kuma, profesora univerziteta i znam za šta on radi. Sve mi je jasno kako žive ljudi u Srbiji.  Da tek ne pričam o običnim ljudima. Kad dođem u Beograd, naravno da mi je fenomenalno. Svi živimo u nadi da će jednom biti bolje, ali kada će to biti – ko to zna.aravno da postoje neke stvari u koje nisam upućen i ne mogu da ih komentarišem. Mislim da je pravio neke poteze sa kojima se ne slažem, ali to je njegovo pravo. Posle toliko godina zaslužio je da ode na neki lepši način. 

Kako Vam izgleda Srbija u Vašim dolascima? Vidite i apatiju?

To je najgore. Postoji velika apatija, to mora da se promeni i da ljudi počnu da utiču na svoj život. Radim svoj posao i srećan sam zbog toga. Fali mi Srbija, fali mi Beograd. Ne mogu da radim ovo a da živim u Beogradu. Uvek kada dođem u novu sredinu razmišljam da joj se prilagodim da mi u njoj bude najbolje što može da mi bude. Tako živim i tako se ponašam. 

Moj otac je bio pogonski inženjer, majka radnica, normalna porodica sa normalnim prihodima. Išao sam peške na treninge. Pošto je bila autobuska linija, otac mi je govorio da tražim od Borca da mi plate kartu, ali mene je bila sramota i nisam tražio. Majka mi je na ruke prala opremu, nije bilo veš mašina. A kada mi je otac kupio poni bicikl, bio sam toliko srećan i posle toga nikada nisam osetio toliku radost u životu. Svi volimo da zarađujemo, i da imamo život kakav želimo, ali nije to sreća, već ljudske stvari.

Gde je sreća?

Da budeš zadovoljan tu gde si, da provodiš vreme sa onima koje voliš, i da znaš da postoji onaj ko tebe voli i poštuje.

Šta će biti novi poni bicikl Željka Obradovića?

Mislim da ne mogu da osetim radost tog intenziteta kao kad sam dobio taj bicikl. Radost su mi deca, žena, prijatelji, utakmice koje dobijem. 

Zašto ja volim Novu Godinu? Zato što volim da gledam ljude da su srećni. Ja sam filantrop i imao sam problem u životu, jer mnogo verujem ljudima. Ali ne mogu da se menjam i budem sumnjičav.

Da završim sa jednom mišlju Iva Andrića:

“Živi, radi, lumpuj, pleši, čovek je rođen da radi i greši.

Prokockaj dane, proćerdaj noći jednog se dana ni to neće moći.”