Prvi deo intervjua koji je Želimir Obradović dao novinaru Branku Rosiću. Narednih dana ćemo svakodnevno objavljivati delove ovog intervjua…
Željko Obradović je svestrana ličnost, između ostalog i roker, pa ga mogu opisati i ovako. Ne znam kako je izgledala iz neposredne blizine histerija oko Bitlsa, ali od prošlog vikenda mogu da zamislim. Od petka kada sam stigao u Istanbul na intervju sa najtrofejnijim trenerom u evropskoj košarci, mogao sam se uveriti u njegov mitski status u turskom megapolisu. Kad se pojavio u holu našeg hotela, nastupilo je nešto kao štipanje obraza čime bi se proverila realnost. Prvo je recepcionar došao da pita: “Da li ste Vi Željko Obradović?”, da bi ubrzo naš razgovor sekli gosti hotela s željama za slikanje, potraživanje selfi kadrova itd.
Isto to se nastavilo kada smo na ulicu Istiklal, u kojoj danju tramvaji seku reke ljudi kao brod pučinu, a poslednjih meseci tu se nalaze oklopna vojna vozila na gotovs. Ovo je bila noć na “neprijateljskoj” teritoriji – Galati, prirodnom staništu kluba Galatasaraj, arhineprijatelja Željkovog kluba – Fenerbahčea. I u tom rivalskom okruženju, nije bilo nikakve napetosti, već obožavanje ljudi koji su ga prepoznavali. To se nastavilo do duboko u noć u restoranu u koji nas je odveo na večeru.
Tu sam se uverio u ono što mi je pričao u intervjuu, a to je njegova strast da okuplja njemu drage ljude i pravi im zabavu u kojoj niko za stolom ne sme biti zapostavljen. Za tom večerom dugo smo pričali o raznim ljudima i temama. Od njegovog druga Biske, koji je opisan u nekoliko pesama grupe Smak, do knjiga i filmova. Izuzetno je upoznat sa svim što se događa u zemlji i svetu, i to ne oko profalnih političkih tema o kojima pričaju i svakojaki amateri. Dotakne se Ninove književne nagrade, kao i mogućeg filma o Frenku Sinatri.
U njegov bitlsovski status sam se uverio i kada je svanulo u subotu, a mi došli zbog slikanja na obodu Bosfora. Intervju se vodio na dvadesetak sati od pobede protiv Panatinaikosa, a fotografisanje na nekoliko sati od utakmice protiv poslednjeg tima na tabeli. Rekao je da je pustio igrače da spavaju duže, ali da će im sada ubaciti infuziju motivisanosti jer je sigurno manjka kad Fener igra protiv fenjeraša. Meni nije manjkalo materijala za ovaj uvod u kome sam preskočio statistiku, i šta je Željko osvojio od trofeja a njihov broj je takav da bi se postideo čak i Aleks Ferguson.
Da li ste zaboravili ovu poslednju epizodu iz Beograda i skandiranje Zvezdinih navijača?
Jesam. Za mene je to završeno isto to veče. Javili su se Neša Ilić i Čović. Veče posle toga bio sam u kafani do kasnih sati sa trenerom Dejanom Radonjićem. Tu je kraj i završena priča.
Da li je to bio sukob na relaciji Partizan – Zvezda?
Pa verovatno. Meni smeta što u srpskom društvu postoje ozbiljne podele. Jedna od tih je i ona na Partizan i Zvezdu. Da ponovim, bio sam prisutan i kada su navijači Partizana vređali neke ljude. Uvek sam uticao, da ako moji navijači vređaju nekoga, probam to da stopiram. Imam velike prijatelje među navijačima Zvezde i dobio sam mnoge poruke u kojima mi se izvinjavaju. Radio sam u Panatinaikosu koji ima veliko rivalstvo sa Olimpijakosom. I mnogo, mnogo navijača Olimpijakosa mi je prilazilo u želji da se slika sa mnom. Zato što su prepoznali ovo o čemu pričam i da nikada nisam rekao ružnu reč o njima.
Evo i mi pričamo na neprijateljskoj teritoriji, na Galati, gde Vam navijači suparničkog Galatasaraja prilaze i hoće da se slikaju?
I to je primer. Uvek sam govorio da je fantastično da postoje i Partizan i Zvezda jer guraju jedni druge da budu bolji.
Da li ste očekivali da neko na toj utakmici ustane i kaže:”Ajde dosta sad”?
Možda je jedan takav gest bio dovoljan, mada verovatno oni ne bi stali. Ali ponavljam, zaboravio sam sve to.
Da li je čudno što su danas vođe navijača poznatije od igrača?
I u moje vreme su postojale vođe navijača, ali nisam siguran da im je pridavan toliki značaj.
Posle utakmice Zvezda – Fener pojavila se i vest da ste vi zapravo Zvezdaš?
To nije istina. Priča je ovakva. Mene je pokojni otac odveo na prvu utakmicu u životu, protiv Zvezde u Čačku. Dok smo čekali utakmicu, naišao je Dragan Kapičić. Moj otac je bio Zvezdaš i pitao me je:”Sine, hoćemo li da navijamo za Zvezdu?” Odgovorio sam mu:” Naravno da nećemo, ja navijam za moj Borac.” Oduvek sam voleo Partizan, možda najviše zbog Kiće koji je Čačanin. Gledao sam fudbalske utakmice Zvezde sa mojim kumom i najboljim prijateljem uz Milenka Savovića, doktorom nauka i profesorom Slavišom Purićem koji je zvezdaš. Išao sam s njim na utakmice, ali nisam Zvezdaš, to je izmišljotina.
Koliko Vas je Kićanović ubeđivao da postanete trener?
Već kao igrač sam se spremao i išao na trenerske seminare, upisao višu trenersku školu. Kao mlad igrač beležio sam treninge i zapisivao. I dok sam bio u Čačku, trenirao sam mlade igrače. Kića je stalno pričao:”Željko će biti trener.” Znao sam da ću se time baviti. Sem Savovića, Kićanovića i mene, niko nije bio za tu ideju. Čak ni od mojih najbližih prijatelja, porodice, moje žene. Svi su mislili da je to pogrešan potez. Uvek postoji rizik, ali sam bio spreman da ga preuzmem.
Posle velikog uspeha sa Partizanom, došle su sankcije, a vi črenuli u inostranstvo. Da nije bilo rata, dali bi ta ekipa Partizana nastavila dominaciju?
Posle te prve godine, dva naša najbolja igrača, Đorđević i Danilović, dobili su ponudu iz inostranstva i bilo je logično da im se dozvoli da odu u toj situaciji. I ja sam imao ponudu da odem posle te prve sezone kada smo osvojili sva tri trofeja :prvenstvo, kup i evroligu, što je bilo neverovatno za tim sa tim prosekom godina. U tom momentu radio sam sa profesorom Nikolićem i znao sam da je za mene najbolje da ostanem još godinu dana i učim od njega. Kada je prošla moja druga godina, stigla je ponuda Huventuda, a ja sam želeo da ostanem, u Partizanu. Pozove me Kića na razgovor i pita me:”Izvini, koliko si ti dobio plata ove godine?” Odgovorim mu:” Nijednu”. On kaže:” Od čega ti misliš da živiš, da izdržavaš porodicu? Pakuj se i idi na sastanak sa Huventudom.” Partizan me je napravio i zahvaljujući Partizanu i ljudima koji su me odabrali, postigao sam to što sam postigao. I naravno, profesoru Nikoliću i Dudi Ivkoviću dugujem najveću zahvalnost, kao i Kići.
Takvog trenera je teško pronaći u svetu sporta. Najtrofejniji ste evropski trener svih vremena. Odakle motivacija za dalje? Desi li se da je nekad i Željku košarke preko glave i kako se tada vratite, održite trening?
Činjenica je da je u sportu motivacija važna stvar. Motivisan čovek može sve i to stalno pričam igračima. Juče smo imali utakmicu protiv mog bivšeg kluba Panatinaikosa, sutradan protiv poslednjeg na tabeli, onda idemo u Kazanj… Kada se ujutru probudim, uz sav stres, povremene ratove sa upravom, štampom, znam da mnogo volm svoj posao. U trenutku kad ne budem imao motivaciju i zadovoljstvo da idem u salu svaki dan, tada ću da prekinem. Kada sam posle 13 sezona u Panatinaikosu uzeo godinu dana pauze, svi su me pitali:” Kako ćeš bez košarke?” Ali, bilo mi je prelepo i imao sam situaciju da posećujem prijatelje, da budem više s porodicom. Mislim da mogu da nađem sebe bez problema.
Šta Vas zanima u dokolici, kako lenčarite?
Imam ideju da živim razbibrigu i okupljam drage ljude. Pecao sam tunu tokom pauze od posla. U vreme kada smo se Milenko Savović, Bogdan Diklić i ja družili u Beogradu, uglavnom je to bilo po pozorištima. Gledali smo probe predstava. I sada kada dođem u Beograd, prvo mi je da vidim pozorišni repertoar.
Teško da bismo u fudbalu našli trenera sa toliko trofeja, ali da Vas zamolim da hipotetički kažete, ko bi bio fudbalski Željko Obradović?
Jednom je Kića napravio poređenje. Uporedio me sa Aleksom Fergusonom. Proveo sam 13 godina u Panatinaikosu, a Ferguson nešto više u Mančesteru. Treneri retko kada ostaju toliko dugo u klubovima.
Sutra objavljujemo drugi deo intervjua.
