Foto: ABA league (Dragana Stjepanović)
Ovo je priča o košarkaškom geniju, kod koga se prepliću moderno i konzervativno. Ovo je priča o tome kako biti slobodan, a u isto vreme poštovati striktna pravila igre. Ovo je priča o čoveku koji je pre tačno 31 godinu na klupi Partizana osvojio evroligašku titulu, ali bi mu nova u crno-belom zauvek nadvila oreol mitskog, umesto legendarnog. Ovo je priča o Željku Obradoviću.
Ludost ili ne. Prevelika očekivanja ili realnost. Nepovrat ili nada. Razočaranje i neuspeh ili šansa da se odraste.
Može i drugačije.
Povratak u Partizan. Top osam Evrolige. Četiri-devet posle 13 kola. Bursa, Crvena zvezda.
Željko Obradović uspeo je da za samo pola godine unutar košarkaškog “Teatra snova” iliti “Štark arene” napravi silu čija je snaga toliko realna i opipljiva, da su i najjači u toj igri osetili sve posledice potencijala tako skrojene mašinerije.
Bilo da su patili od dalekometnih projektila Jamesa Nunnallya i Kevina Puntera ili onih teledirigovanih tipa zemlja-vazduh Dantea Exuma.
Devetostruki šampion Starog kontinenta uspeo je da u svoj tim implementira dozu vojničkog, ali i umetničkog.
Samo na Obradovićevu zapovest Mathias Lessort od nestašnog đaka može da postane student generacije, samo na Obradovićeve note Punter može zapleše bez koraka više.
Upravo ta srazmera slobode i ograničenja vodila je najtrofejnijeg evropskog stručnjaka do brojnih ostvarenja tokom svoje karijere, među kojima je poslednji plasman Partizana u play-off Evrolige sa šestog mesta. Vrlo lako je to mogla da bude i pozicija više, pa bi i relativno daleki Kaunas bio nešto bliži.
Originalni članak Basketballsphere.com
