Drugi deo intervjua koji je Želimir Obradović dao novinaru Branku Rosiću. Narednih dana ćemo svakodnevno objavljivati delove ovog intervjua…
Jeste li na OI u Seulu ili SP u Argentini predosećali da su to poslednji turniri koje igra velika Jugoslavija? Kako ste doživeli dane koji prethode raspadu zemlje?
U Seulu nije bio ni približan osećaj da može nešto loše da se desi, ali na SP u Argentini već su počele loše stvari da se dešavaju. Ali niko od nas nije razmišljao na taj način. Gledali smo optimistično na celu situaciju. Daću vam podatak za OI u Seulu da smo proveli zajedno 4 meseca i 23 dana, na pripremama, sem jedne pauzeod 15 dana koju nam je dao selektor Duda Ivković. Imali smo izvanredan odnos i niko od nas nije mogao da pretpostavi raspad zemlje. Već 1990. godine je bilo drugačije, ali smo bili optimisti i nismo verovali da mogu da se dogode krupne stvari u lošem smislu – da jedna država nestane.
Kako je Vama izgledalo kad ste videli da Jugoslavija nestaje?
Šokantno, jer smo mi vaspitavani na jedan drugačiji način, da je sve med i mleko. Meni je najdrastičniji primer zablude u kojoj smo živeli bilo Sarajevo. Uvek kad sam išao u taj grad zaticao bih vedre i izuzetno raspoložene ljude. Niko tada nije spominjao ko je ko. Njihova duhovitost, visprenost i veština da od svake situacije naprave dobar štos, bila je neverovatna. Mislio sam da tu ne može ništa loše da se dogodi. Kada sam 91. postao trener, igrali smo u Sarajevu i sve je bilo prilično normalno, a onda odjednom…
Pravile su se partije, održavali izbori, da li Vas je zanimao politički angažman?
Ne, nikada. Te 91. godine trebalo je da budem kapiten reprezentacije na EP u Rimu. Na tom EP Slovenija je pozvala Jurija Zdovca da ne igra,a njemu je bilo teško zbog toga. Atmosfera u društvu je bila jeziva. Sećam se te moje prve godine kao trenera, ostali su samo bosanski i makedonski klubovi. Igrali smo finale kupa u Nišu protiv Bosne, sedeo sam dugo u noć sa Mirzom Delibašićem, velikim čovekom i pričali smo o svemu. Posle toga se sve raspalo.
Da li bi, da je ostala, Jugoslavija mogla da igra sa onim “drim-timom” iz 1992.godine i kako bi se završila ta utakmica?
Mi smo imali izvanrednu reprezentaciju i moj dragi kum Duda Ivković, koji je bio naš selektor, kaže da smo se spremali da igramo finale sa njima. Ali mislim, bez obzira na kvalitet koji smo imali, da bi teško mogli da izađemo na kraj sa njima. Da smo došli u situaciju da igramo sa njima, sigurno bi ta utakmica podigla naš kvalitet, da igramo još bolje nego što objektivno možemo.Od 1988. godine i prvog Mekdonalds turnira u Madridu, kada sam i ja imao priliku da igram protiv Boston Sltiksa, videlo se da igranje protiv NBA igrača podiže nivo igre u Evropi.
Ko je za Vas najbolji košarkaš svih vremena?
Džordan, po svim parametrima. A neko koga sam mnogo voleo je Medžik Džonson. Zašto? Zato što ja mislim da je Džordan imao takve fizičke predispozicije, da ga je teško bilo kopirati. Vizija igre koju je imao Medžik je nešto što je moglo da se primeni i da učiš igrača. U ovom trenutku to je Lebron i tu nema dileme.
Košarka je našoj nacionalni sport, Kako Vam se iz ove perspektive čini vreme 1995. godine i medalja iz Atine? Najveća proslava ikada?
Tri godine smo bili van takmičenja zbog sankcija. Malo je njih želelo da sa nama igra prijateljske utakmice. Zahvaljujući autoritetu Dude Ivkovića uspevali smo svake godine da se okupimo, da budemo na pripremama i da igramo pod nekim drugim imenom, uglavnom u Grčkoj. Konačno smo 1995. dobili priliku da idemo na kvalifikacije u Bugarsku.Sećam se da je došla reprezentacija Bosne i na recepciji nastalo ljubljenje. Mi smo u ratu, ali između sportista je nešto drugo. Otišao sam sa Kićom i Mirzom, koji su veliki prijatelji, u bar na zadnjem spratu hotela. Mirza je odmah rekao :” Nećemo igrati sa vama,dobili smo takvo naređenje, političku odluku.” Bilo je to najpoštenije što je mogao reći.
Uspeli smo da prođemo te kvalifikacije, i plasiramo se na EP. Tamo smo iz utakmice u utakmicu rasli i uspeli da pobedimo Litvaniju u finalu. Sačekao nas je impresivan spontani doček. To je nešto čemu se uvek vraćamo u razgovorima.
A onda smo 1999. otišli preko Budimpešte u Francusku i uzli bronzanu medalju. Vraćali smo se posle prvenstva preko Budimpešte autobusom i nije bilo nikakvog dočeka. Uzeo si bronzu i to je ništa. Navikao si ljude na zlato. A to je bilo vreme kada sam skupio ekipu u Solunu jer su u Beogradu padale bombe. Fizioterapeut je radio u Beču, razboleo se i završio u bolnici. Naručivao sam doručak za igrače, nosio sam flastere za bandaže. Na pripremama smo stalno mislili o Srbiji. Gde je puklo, je li neko tvoj stradao? U toj atmosferi smo otišli u Francusku i osvojili bronzu. Nikada nisam zamerio navijačima, to je deo sporta, to je normalno.
Kako Vam sada izgleda ta cela godina, bombardovanje?
Tada sam živeo u Trevizu, svakog dana sam sa svoje terase gledao avione kako se vraćaju u svoju bazu u Avijanu. Vrteo sam po ceo dan TV kanale, nervirao se, zvao prijatelje. Neki od njih su dobro podnosili, a neki loše. Moj otac je imao traume, jer je naša porodična kuća na 300 metara od fabrike Sloboda Čačak. Bio sam u fazonu da sve napustim i dođem u Beograd. Onda mi prijatelji iz Beograda kažu na to:”Ej bre, jesi ti normalan? Ako ovo potraje, gde ćemo mi? Sedi tamo, da imamo varijantu.”
Kod nas u Srbiji je bila propaganda, ali je bila i u zapadnim zemljama. Imao sam problema da objasnim ljudima u klubu da je i kod njih na televiziji propaganda. Onda je jedan čuveni italijanski novinar otišao u Beograd, na Brankov most, i napravio reportažu posle koje je moj pomoćni trener došao kod mene i rekao:” Izvini, sad shvatam šta se dešava.” Rekao sam:” Ljudi, u Srbiji postoji to što postoji, državna televizija koja izveštava kako izveštava, ali i vaša televizija vrši propagandu.”
Onda se našao pametan novinar koji je napravio reportažu sa mnom i sa mojim igračem Henrijem Vilijamsom, koji je Amerikanac. Prikazao je kako nas dvojica imamo fenomenalan odnos. Nije mi bilo jasno šta me pita, mi delimo isti hleb, nije on kriv što Amerika bombarduje Srbiju. Probao sam da objasnim da je bombardovanje upereno protiv ljudi koji nisu krivi.
Izjavili ste da ste bili Srbin tamo gde je teško biti Srbin. Da li ste morali tokom devedesetih da objašnjavate ljudima u zemljama poput Španije ili Italije, situaciju u Srbiji?
Prvo, ja da dokazujem kakav sam Srbin, ne pada mi na pamet. Ljudi koji me znaju, znaju me. To isticanje patriotizma me jako nervira i postalo je kod nas šablon i katastrofa. Srećan sam da imam prijatelje u svim zemljama gde sam radio. Meni je najbitnije da li si čovek. Ali ja sam u vreme devedesetih doživljavao, a moja žena je bila pametna, pa jekrila to od mene, da su se druga deca prema mojoj ćerci ponašala tako kako su se ponašala, jer je iz Srbije. Moja žena je bila pametna da mi to na početku ne kaže, jer zna kako bih reagovao. Dete koje ima osam godina, ne može samo da kaže takve stvari i to ga je neko naučio. Kada sam to saznao otišao sam do škole i pričao sa profesorom, jer moje dete je moje dete. Doživljavao sam, kada sam iz Beograda putovao preko Budimpešte, da mi mađarski policajac uzme pasoš na aerodromu i sgađenjem ga drži u ruci kao da drži fekalije.Doživljavao sam razne stvari, da te ljudi poistovećuju s nekim ko je agresor. Dozvolite, u svakom društvu postoje dobri i loši ljudi. To nema veze sa zemljom i pasošem. U tom smislu je mene pogodilo ono što sam čuo, što su vikali sada u Beogradu, pa sam reagovao. Ja sam Srbin. Ali ne ističem to. Onaj ko me zna, dobro zna kakav sam ja Srbin. Da li neko misli drugačije, njegov je problem.
Šta ste rekli nastavnicima, kada ste došli u školu da zaštitite dete?
Prvo sam razgovarao sa ljudima iz kluba, i rekao im da oni odu pre mene i popričaju u školi. Profesor sa kojim sam pričao je bio jako predusretljiv i ljubazan čovek. Rekao je da će uraditi sve, i kasnije nije bilo tih problema. Inače, to je Badalona koju obožavam, imam tam o neke od najboljih prijatelja. To je bio slučaj da je par dece govorilo gluposti slušajući roditelje šta pričaju u kući. A nisu roditelji nagovarali decu da tako pričaju mojoj ćerci.
Sutra objavljujemo treći deo intervjua.
