Kada je Željku Obradoviću sa druge strane žice tokom telefonskog razgovora saopšteno da je dobio priznanje za životno delo od Sportskog saveza Srbije, prvo što je najtrofejniji evropski trener rekao bilo je: „Koliko bliskih ljudi mogu da pozovem na svečanost?“
Sudeći po ispunjenosti sale Narodne skupštine, odgovor je glasio: „Koliko god želite!“
Susreti u hodnicima pre svečanosti delovali su kao sudari giganata. Nijedan pozdrav nije bio kurtoazan ili površan, svaki je praćen zagrljajima, poljupcima i emocijama kojima je dodatno obojeno velelepno zdanje ispred kojeg se „igraju konji vrani“. Eksplozije osmeha odraslih ljudi. Višedecenijskih prijatelja. Velikana.
Radmilo Mišović se prvi našao na putu Obradovićevog zagrljaja. Redom su „padali“ Ivo Nakić, Miroslav Pecarski, Bogdan Diklić, Miroslav Nikolić, Milenko Savović… Onda je istim putem prošao Dragan Kićanović koji je stigao u društvu Gorana Ristanovića. A onda su svi zajedno dočekali mlađu gardu – Dejana Bodirogu.
Skupštinska mesta, samo zbog Obradovića, zauzele su istinske veličine. Pridružili su im se Predrag Danilović i Dejan Tomašević.
– Drago mi je što sam imao priliku da pozovem mnoge ljude sa kojima sam sarađivao i u Partizanu i u reprezentaciji – rekao je na početku priče za Sportski žurnal trener Fenerbahčea dok je gledao okolo po sali. – Bili su tu Kićanović i moj kum Savović sa kojim sam igrao, a koji je bio direktor Partizana kada sam seo na klupu. Tu su ljudi iz Čačka, počev od Radmila Mišovića koji je svima nama bio učitelj i, u krajnjoj liniji, svi smo stigli dovde zahvaljujući, pod broj jedan, njemu! On nam je bio uzor. Eno ga i moj kum Vlada Androić koji je sa mnom u Fenerbahčeu, zajedno smo došli jutros iz Turske. I on mi je bio uzor u vreme kada sam počeo da igram košarku. Tu su i igrači sa kojima sam igrao a koje sam posle trenirao, Danilović i Nakić. Bio sam trener Dejanu Bodirogi i Dejanu Tomaševiću. Tu su i svi ostali doktori i fizioterapeuti iz reprezentacije, kao i moji kumovi koji nisu poznati široj javnosti. Ovde je i Bogdan Diklić, moj veliki prijatelj… Uspeo sam sve da ih dobijem i svi su se odazvali pozivu.
Nalet emocija jednog od najboljih trenera svih vremena prekidamo konstatacijom da su ti susreti i najjači utisak kompletnog skupa.
– To je meni najvažnije od svega. Znam koliko njih stoji iza mene, koliko su mi pomagali, koliko mogu da se oslonim na njih. Sve ostalo u životu je nevažno. Ako imaš takve ljude uz sebe, na koje možeš uvek da računaš, to je najvažnije. Bili su i u ovom lepom trenutku uz mene. Hvala im, nastavićemo da se družimo u toku dana – nasmejao se ponosni 56-godišnjak iz Čačka.
Obradović je uspeo da pobegne od obaveza u Fenerbahčeu. Od nagrade za životno delo njihovom treneru profitirali su i igrači turskog šampiona.
– Došli smo prepodne, na jedan dan. Dao sam slobodan dan ekipi.
Ekipi koja je igrala finale Evrolige i pokorila Tursku.
– Prezadovoljan sam jer smo osvojili tri trofeja. Nažalost, izgubili smo od CSKA u finalu Evrolige u produžetku, ali sve ostalo je bilo odlično. Znam da će u 2017. biti teško da se sve ponovi, ali nama kao i uvek preostaje da naporno radimo i budemo posvećeni poslu kojim se bavimo.
Posvećenost Željka Obradovića magičnoj igri uvek je bila gotovo fanatična. Što ga, nema sumnje, i čini toliko uspešnim već 25 godina od kako je skinuo dres reprezentacije i obukao trenersko odelo.
– Veliko zadovoljstvo mi predstavlja svaki trening. Osećam neverovatnu želju da budem sa igračima, da treniraju. Kada me pitaju u čemu je tajna svih naših dobrih partija uvek kažem u toj motivaciji koju momci imaju. U tome što zaista svi hoće da treniraju, napreduju. Radujem se svakom treningu ili meču, baš kao i na početku karijere.
Čovek sa takvom motivacijom i voljom, od 2017. godine može samo da poželi nešto mnogo jače.
– Kada sam bio mlađi nisam dobro razumeo šta znači kada vam neko poželi da imate mir. Sada, kako sam stariji, shvatam bolje to značenje. Neophodno je da svi nađemo unutrašnji mir. Naravno, da svi budemo zdravi i da se radujemo malim stvarima.
