- “Rodio sam se u Nikšiću 1950”, piše u autobiografiji Božo Koprivica. “Celo detinjstvo igrao sam lopte. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Po suncu, po kiši, po tuberkolozi, po snegu. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu. Među dečacima niko na ovoj kugli nije tako dobro igrao lopte. Diplomirao sam na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živim u Beogradu i navijam za Partizan. Imam dve kćeri, Ivanu i Jovanu, obe su Grobarke od rođenja.” Kaže Božo Koprivica, najveći beogradski filozof driblinga i voleja.
Božo je esejista, dramaturg, književnik. Napisao je knjige : “Volej i sluh” (1992), “Vreme reči – razgovori sa Borislavom Pekićem” (1993), “Kiš, Borhes i Maradona” (1996), “Dribling 1001 noć” (2006) i dva kapitalna dela – “Samo Bogovi mogu obećati” (2014) i ” Derbi, moj derbi” (2015).
Među navijačima Partizana, čika Božo je zauzeo kultno mesto, posle kratkog intervjua datog SOS kanalu, kada kaže: ” Zvezdu ne volim… Da igra protiv 11 Hitlera, ja navijam protiv Zvezde. Tu vrstu patriotizma ne priznajem, to nije patriotizam, to je estetika, kapirate”. Božo je imao hrabrosti da javno kaže, ono što većina nas navijača misli. Tako mu i dolikuje, ipak je on jedan od najboljih prijatelja Danila Kiša.
Lično, još više volim jednu drugu čika Božovu misao : „Partizan je deo moje porodične tradicije, moje kućno božanstvo. Deo moje krvi, moje estetike, mog odrastanja!“ Kada ovo govori, Božo kao da govori u ime svih nas. U jednoj rečenici veliki književnik sublimira razmišljanja svih nas – navijača Partizana.
Za mene, Božo Koprivica je čovek ljubavi, strasti, čovek koji ume da voli. Njegova strast ka fudbalu kao igri i njegovo poštovanje fudbalskih veličina, i Partizanovih i ostalih, je evidentna kada se pročita knjiga “Samo Bogovi mogu obećati”.
Božo s velikim poštovanjem govori o Bobeku, kada napiše : ” Dva dana posle finala kupa Partizan – Radnički, dobio sam pismo, a u pismu fotografija Partizana. Na poleđini fotografije je pisalo da je to tim Partizana koji je osvojio kup … U dnu na poleđini fotografije pisalo je nešto zelenim mastilom, što niko nije mogao da mi odgonetne šta piše. Ispod tog zelenog mastila, pisalo je – ovo ti je pozdrav od Bobeka posle utakmice. Dugo sam bio siguran da je to Bobekova ruka, a onda kako sam bivao stariji, pomislio sam da je to moj brat želeo samo da me obraduje, pa je zamolio nekog svog druga da napiše taj jedan zeleni red. Sećam se samo da je to bila neka lepo izvedena linija. Kasnije sam imao prilike da proverim je li to Bobekova ruka, je li to njegov rukopis, sad sam tu blizu, tek dve ulice od njega. Ali, nisam se usudio, više volim da gledam kako Bobek šeta, onim zelenim redom i kako kroz Tašmajdanski park ide u hotel Metropol”
Božo Koprivica nadahnuto govori i o Milošu Milutinoviću, po njemu najboljem Partizanovom fudbaleru svih vremena :” Niko nije igrao s toliko radosti i s toliko elegancije kao Miloš Milutinović. Išao je pravo prema golu … Išao je napred kao brod, kao brod koji je dotakao horizont. A u Miloševom dnevniku iz bolnice u Cirihu ovako piše – Dribling je osmeh tela. Kroz moja pluća laste proleću.”
Božo Koprivica svoju neizmernu ljubav prema fudbalu i Partizanu pokazuje i kroz reči o Milanu Galiću: “Dribling se uči na grobu oca, gde niče kozja krv i raste vučja trava. A ja kažem, Galić dribla kao talas koji diše… ako Galić nije legenda, onda niko nije legenda, ni u Partizanu, ni u jugoslovenskom fudbalu.”
Sa koliko poštovanja su napisana poglavlja o Milutinu Šoškiću – “Apolon na gol liniji” i Vladici Kovačeviću – “ulični ugao ili poezija geometrije”, najbolje govore sami naslovi.
Sa mnogo umetničkog zanosa Božo Koprivica piše i o drugim velikim svetskim fudbalerima – Puškašu, Rivelinju, Streljcovu, Krojfu, Maradoni, mnogim drugim. Božo je zaljubljenik u fudbal, u igru.
Čika Božo Koprivica je čovek koji ume da poštuje i naše protivnike, one protivnike koji to zaslužuju: ” Po daru, po gladi za pobedom, po radosti igre, Savićević je podsećao na Partizanovu školu. On je mogao da igra u najboljoj navali Partizana – evo prva Milutinović, Savićević, Valok, Bobek, Zebec, ili druga – Čebinac, Kovačević, Hasanagić, Galić, Savićević. Zar ima većeg komplimenta za Savićevića nego biti u dve idealne navale Partizana”, pita se Božo.
Dakle, potpuno je pogrešno posmatrati Boža Koprivicu isključivo kroz njegov citat – ” Da igra protiv 11 Hitlera…”. Nama je taj citat lep, jer predstavlja nešto što mi svi osećamo, a retko ko sme da javno kaže. Božo je pre svega čovek koji voli sport, voli viteštvo, voli fudbal, u fudbalu vidi umetnost i iznad svega, voli Partizan. Pozitiva, svakako.
Kada Božo postaje neprijateljski raspoložen? Pa, kada govori o svemu onome što prezire u životu i sportu, a to su nepravda, prevara, niske stvari, podvale. Da se ne lažemo, za Boža a i za mnoge druge od nas Partizanovih navijača, sve je to sadržano u vidu Partizanovog arhineprijatelja – Crvene Zvezde. Zbog toga se i kaže – jedno brdo dva univerzuma, ili – nismo isti. Božo Koprivica ne voli one koji utakmice rešavaju u policijskim stanicama i državnim kabinetima, one koji od sporta prave kvazisport i farsu. One koji viteštvu suprostavljaju podvalu.
Čika Božo je čovek otvorenog srca, izuzetno kompleksna ličnost, čovek koji u sebi spaja fudbal, umetnost, kulturu, humanizam i mnogo toga još. Kao što sam kaže: “Koliko imam tih identiteta, ha, ha…, irski i crnogorski, golootočki i nikšićki, grudobolni i beogradski, ulični i šizofreni, fudbalski i dečački, likovni i prijateljski, mađarski i filmofilski, citatni i vestern-identitet, levičarski i mediteranski, jugoslovenski i pozorišni, identitet španskog borca i košarkaški… Ovako može u nedogled… samurajski i petrogradski, suicidni i partizanski, sumatraistički i identitet gluvarenja, identitet fusnote i sinkope… lenjingradski i dubrovački, carodušanski i očinsko-drugarski… Moj haos u glavi nema suncobran.”
