“Imate Željka. Šta pokušavate? Da dovedete novog trenera?”
Ništa ne priprema navijača na sezonu koja deluje kao da je skrojena za uspeh—pa završi kao pozorište razbijenih iluzija. Partizan, simbol nade i ambicije, još jednom ostaje van plej-of slike Evrolige. I to ne zbog jednog lošeg šuta ili peha sa sudijama. Već zbog nečeg dubljeg, strukturalnog. Nevidljivog dok ne postane nepodnošljivo jasno.
Kada ti tim od 13 novih imena ne uspe da klikne, to nije samo pitanje uigravanja. To je signal da je ceo sistem pod stresom. Da strategija ne funkcioniše. Da talenti nisu spojeni u funkcionalnu celinu.
Donatas Urbonas sa Basketnews to precizno artikuliše: “Zaista bih bio razočaran… pitao bih se dugo šta je to bio glavni razlog.”
A ima ih više.
– Lundberg koji je došao kao “drugi čovek”, završio sezonu kao senka samog sebe.
– Pozicija četiri ostala bez prave zamene, iako se ime Alekseja Pokuševskog vrtelo kao moguća akvizicija.
– Azjeja Majk, dobar u Evrokupu, ali nedovoljan za nivo ambicija.
– Isak Bonga? Solidan. Ali ne igrač za tim iz Top 6.
Zvuči poznato? Pa da. Setimo se sezona Žalgirisa koje su padale pod težinom velikih imena i još većih očekivanja. Ili Makabijevih večitih “rebuild” ciklusa koji traju duže nego prosečna NBA karijera. Ali razlika je u tome što Partizan ima Željka. I to čini ovaj neuspeh težim za progutati.
U eri gde se treneri smenjuju brže nego što se menja pozadinska muzika u TikTok klipovima, Partizan ima luksuz kontinuiteta—i pitanje koje ne sme da postane zamka: da li taj kontinuitet još uvek vodi napred?
Biće ovo teško leto za crno-bele. Ne zbog panike, već zbog tišine nakon nje. Jer kada ti ni najbolji trener Evrope ne može garantovati uspeh—šta ti onda preostaje?
Zato pitanje za vas:
Da li je vreme da se razbije i poslednji tabu? Ili je ovo samo jedna sezona loših kockica u igri koja se zove Evroliga?
