Zato što nije stvar izbora. Nije ni navika. To je nešto što se desi jednom – i ostane zauvek.
Volim Partizan jer sam s nji od malena plakao i radovao se.
Zato što me podseća na detinjstvo, na prve utakmice, na baklje, na bratstvo sa nepoznatim ljudima na tribini koji pevaju istu pesmu.
Zato što sam preko Partizana “milion puta” naučio šta znači ostati kad je najteže.
Zato što je Partizan u svakoj borbi.
U svakom padu i svakom ustajanju.
U svakom “idemo dalje”, pa i kad više nema kud.
Zato što sam ga birao i kad je bilo sramotno da se veruje, i kad su drugi okretali leđa.
I zato što sam znao da je moj. I kad se ljutim – volim. I kad sam razočaran – navijam.
Zato što Partizan ne mora da bude savršen da bi bio najveći.
Mora samo da postoji. Da izađe na teren. Da bude naš.
Jer ljubav prema Partizanu ne traži razloge.
Ona ih sama stvara.
Iz dana u dan. Iz poraza u veru. Iz pobede u večnost.
Do sledeće borbe, do sledeće utakmice i dalje do beskonačnosti – VOLIM PARTIZAN!
