U klubu koji često zaboravlja svoje lidere, Bibars Natho još jednom pokazuje da je drugačiji. Bez pompe, bez zahteva za aplauzom, isporučio je 15 golova i 16 asistencija u sezoni koju je Partizan završio bez trofeja, ali i bez ideje šta dalje – i sa kim.
Ugovor Nathu je istekao. I umesto da prvo pitanje nove uprave bude: “Bibarse, kako nastavljamo?”, u prvi plan su iskočile bombastične želje – Ljajić, Jovetić, Petrović, Brašanac, Nastasić… I dok maštamo, zaboravljamo ono što je već tu.
Natho nije samo statistika. On je mozak igre, glas razuma, primer profesionalizma u timu koji se godinama raspadao. U godini kad je Partizan izgledao izgubljeno, on je držao ritam, motivisao mlađe, povlačio ključne poteze – i nikada nije igrao za sebe. I sada, kada se karte dele iznova, njegovo ime gotovo da se i ne spominje.
Možda je problem stari dug. Možda je suviše skromno ćutao. Možda je neko u klubu zaboravio koliko Partizan duguje njemu – ne samo finansijski, već i ljudski.
A dok se u Humskoj čeka neko čudo, iz Tel Aviva stiže vrlo konkretno interesovanje. Hapoel želi Natha nazad. Klub u kojem je stasao. Grad u kojem bi zatvorio krug karijere.
Ali taj krug ne mora da se zatvori još ovog leta. Možda postoji još jedna sezona u crno-belom. Možda Natho još jednom može da vodi tim – sada, kada konačno Partizan pokušava da bude ono što bi trebalo da bude. I to ne kao rezerva, već kao vođa. Jer to jeste.
Ako je iko zaslužio da se od Partizana oprosti uz pun stadion i pesmu s Juga, onda je to Bibars Natho. A još lepša priča bi bila da se to oproštajno veče odloži za još jednu sezonu.
BUDITE SVAKI DAN UZ VAŠ VOLIMPARTIZAN.
VolimPartizan.rs
