Zapažanje posle gostovanja crno-belih Napretku
Ako je tačno da o knjizi ne bi trebalo suditi po koricama, tako ne bi smelo ni o Partizanovim mogućnostima posle prve takmičarske utakmice u godini. Premijerne posle bezmalo tromesečne pauze. Bilo je u prošlosti situacija da crno-beli ne blistaju kad tek zakorače na scenu, a ostvare cilj, možda je najbolji primer iz leta 2017. kad su se mučili protiv Budućnosti na startu kvalifikacija za Ligu šampiona sve dok nije ušao Leonardo, a na kraju prezimili u Evropi posle 12 godina čekanja.
Niko ne može da pretpostavi da li će Parni valjak tokom februara obezbediti osminu finala Lige konferencije, niti da li će u maju prvi prođi kroz cilj u Mozzart Bet Superligi, što su prioriteti kluba u narednom periodu. Zato je bitno što je taj početni korak bio uspešan u rezultatskom smislu, dok će za podrobnije analize o kvalitetu igre biti vremena kad se sezona zahukta.
Zasad ostaje činjenica da je Partizan pokazao kako je snalažljiviji u gostima nego u Humskoj (dobio sedam uzastopnih prvenstvenih mečeva van svog stadiona), da može da igra na rezultat (po 1:0 bilo u Novom Sadu protiv Mladosti, Kragujevcu sa Radničkim i sad pod Bagdalom), da je Fuseni Dijabate postigao prvenac u borbi za bodove (posle 1.276 minuta na terenu)…
Lako dokazivi podaci i jedna strana medalje.
Druga se tiče spoznaje da fudbal nisu samo brojevi i da se čini kako je aktuelni tim crno-belih koncipiran jednobrazno. Bez alternativa. To se možda najbolje videlo u Kruševcu, na ledom okovanom, kasnije i snegom prekrivenom terenu. Na njega je Gordan Petrić poslao sastav koji se klizao, mašio loptu, padao, povređivao i ostavio utisak da nije poneo opremu za snalaženje u zimskim uslovima, da letnje gume kojima je vozio u prvom delu sezone nije promenio za zimske, sa dubljim šarama.
U skladu sa decenijskom tradicijom, Partizan je koncipirao tim sa igračima kojima je potrebna kvalitetna podloga da do izražaja dođu njihove glavne karakteristike. Bilo tehničke (Bibars Natho), bilo trkačke (Fuseni Dijabate), bilo realizatorske (Rikardo Gomeš). Svako od njih imao je ulogu u prvom delu sezone i po pravilu pružao najbolje partije kad su uslovi bili odgovarajući. A u Kruševcu, po mrazu i vejavici, pojavio se problem, pošto u igračkom smislu, osim povremenih poteza nisu mogli da ponude najbolju verziju sebe. Što otvara dilemu da li je možda Petrić mogao da krene sa drugim snagama, ali teško da bi po onakvom terenu prevagu doneli Samed Baždar ili Danilo Pantić, koliko god bili kvalitetni kad imaju loptu u nogama u normalnim, a ne vanrednim okolnostima.
Zato se nametnula potreba da Partizan ponekad ima i gume za zimsku vožnju, uspon na planinske vence, igrače koji će preorati teren, a ne samo laku konjicu. Nekog ko će mišićima, snažnim nogama pomoći timu. Naravno da ne bi trebalo kompletan tim da bude tako formiran, ali za ove situacije, na teškim terenima ili protiv zahtevnih protivnika, a biće takvih još, možda je potrebno razmisliti o nešto drugačijem reljefu igračkog kadra. Džokeru s klupe kakav je nekad bio Brana Ilić, sposoban da donese pobedu u Jagodini ili Đorđe Ivanović, kad je preorao blatnjavi teren u Surdulici.
Kratkoročno, Partizan je pregrmeo početni izazov u 2023. Dugoročno, pošto ga već za nekoliko meseci čekaju kvalifikacije za Ligu šampiona (realnija opcija) ili možda čak učešće u grupama elitnog kupa (nešto teža verzija) stiče se utisak da je trenutnoj lakoj konjici potrebna podrška pešadije kad počnu takmičenja na tri fornta. Jer, nije samo do izbora guma, već širine kadra.
Originalni tekst: Mozzart sportr
