Došao je momenat da se osamostalim – kaže Miroslav Vulićević
Prošle su četiri godine od kako je Miroslav Vulićević završio igračku karijeru. Bivši desni bek bio je dugo zamenik kapitena, neizostavan deo tima i jedan od članova poslednje šampionske generacije Partizana.
Posle završetka zapažene igračke karijere, rešio je da se oproba u trenerskim vodama. Pekao je zanat kao pomoćnik u omladinskom pogonu kod Nenada Brnovića i Nenada Stojakovića, a sada je izabran za trenera kadetske selekcije crno-belih.
– Već dugo sam u sistemu škole Partizana, polako upoznavam igrače, kao i oni mene. Bivši treneri su mi govorili da ne bi bilo loše da krenem da se bavim ovim poslom, posle igračke karijere, trebalo je vremena da se smirim, da odmorim od stalnih putovanja, da budem sa porodicom. U početku sam razmišljao u stilu „hajde da vidim kako to izgleda“ i priključen sam stručnom štabu Nenada Brnovića, a došao je momenat da se osamostalim – kaže Vulićević.
Uloga pomoćnika pomogla mu je da lakše shvati posao glavnog trenera.
– Imao sam prilike da učim od Brnovića i Stojakovića i trebalo mi je malo vremena da se naviknem. Fudbaleri ramišljaju samo o sebi, dok treneri vode računa o 20 igrača, treba sve da se uklopi, da se sasluša, razgovara. Postepeno sam ulazio u to i da sam odmah posle karijere dobio posao glavnog trenera, bilo bi teško.
Za sve trenere veliki je izazov raditi sa kadetima jer još nisu formirane ličnosti, još idu u srednju školu.
– Svi imaju bubice, pojedinci su zreli za svoje godine, neki još detinjasti, treba objašnjavati razne stvari, dozirati treninge… Dečaci su još u fazi razvoja – mentalnog i fizičkog. Neko naglo izraste, pa se zbog toga pojavi problem sa leđima, sve to treba pratiti, moraju da se postave određene granice, da se razume njihova mladost. Od svih ću da tražim da uvek budu svesni u kojem klubu igraju i da ih ljudi sa strane govore „evo ga ovaj iz Partizana!“
Vulićević smatra da je ovaj nivo fudbala idealan za početnika u trenerskom poslu.
– Svakako je bolji put i to su mi govorili mnogi ljudi. Radi se sa mladim igračima, mogu da nauče od trenera, ali i oni od njih. Drugačije je kad se krene od nižih seniorskih liga, tamo su ostvareni ljudi. Neki misle da je trebalo da imaju velike karijere, ali im to neko nije dao, imaju ili su imali snove i onda bi se pojavljuju problemi. Nekima fudbal i nije primaran, pa se i ne trude, koliko god treneri pokušavali da dopru do njih.
Partizan je prošlo prvenstvo završio iza večitog rivala.
– Ovo je omladinska škola i zbog toga je važno da edukujemo igrače za sve sisteme igre. Partizan mora da igra napadački, iako u ovim kategorijama rezultat nije osnovni cilj, važno je da igrače navikavamo na to da ih očekuje pritisak. Jednostavno, u takvom smo klubu – rekao je Vulićević.
KAKO TI SA MNOM, TAKO I JA SA TOBOM
Vulićević kaže da treba pronaći balans u odnosu prema igračima.
– Ne može sve na strogoću, ali ne može s druge strane ni da se puste igrače da rade šta hoće. Drugačije reaguju na kritiku, treba osetiti kako prići igračima. Smatram da su dovoljno zreli da sami sebi postave granice, da to ne moram ja da radim. Kakav ću biti, najviše zavisi od njih. Oko discipline nema kompromisa, moraju da budu svesni gde igraju – istakao je Vulićević.
NEMAM UZORE
Vulićević je najavio da će stil igre biti na osnovu karakteristika fudbalera.
– Nemam uzora, ali sviđaju mi se stilovi Gvardiole i Klopa. Volim i kako radi Marko Nikolić, često smo u kontaktu. Svaki savet je dobar i uvek ću da saslušam starije i iskusnije kolege. Nisam sujetan, otvoren sam za svaku priču – jasan je Vulićević.
Originalni tekst Sportski žurnal.rs
