Vladimir Ivić : Svi znaju moja osećanja prema Partizanu. To je moj klub, tamo mi je „druga kuća“, gde god da se ja nalazim

Solun. Grčki grad. Srpska luka. Dom Vladimira Ivića.

Nekadašnji fudbaler Partizana i posle nomadskog života u kopačkama skrasio se kraj ušća Vardara, na obali Egejskog mora. Kaže i sam da nije tako planirao, već da je samo pratio znakove pored puta koji su ga zadržali u Srbima prijateljskom gradu.

– Znate one priče kako su Grci veliki prijatelji Srbima? U Solunu možete najbolje da ih proverite. Solun može biti kuća svakom Srbinu. Nije tako samo zbog iste vere. Slični smo po mentalitetu, kulturi, emocijama… Ponekad pomislim da u Srbiji nismo ni svesni koliko nas vole u Grčkoj, naročito u Solunu – priča Vladimir Ivić zašto se lako navikao na život solunskoj adresi.

Ivić je u Solun stigao 2007. da bi igrao za Aris. Sledećeg leta je prešao u PAOK u kome je 2012. okačio kopačke o klin. Na novu seobu nije pomišljao. Ostao je među „dvoglavim orlovima“.

– Oženio sam se, supruga mi je Grkinja. Dobili smo dve kćerkice. Seobe u fudbalu su deo posla, sastavni deo života, pa će i to jednog dana doći na red. Ja sam imao sreću i privilegiju da odmah po završetku fudbalske karijere počnem da radim kao trener u mlađim selekcijama PAOK-a. Ostao sam da učim i, eto, godine prolaze…

Ivić je na novom poslu brzo skrenuo pažnju čim je izašao na veliku scenu. Iznenada je u jesen prošle godine sa pozicije trenera mladog tima imenovan za šefa stručnog štaba PAOK-a. Hrabar potez uprave doneo je najbolji rezultat solunskog kluba u poslednjih 14 godina. Osvojen je peti put Kup Grčke, prvi posle 2003. i to pobedom protiv velikog atinskog rivala AEK-a, nekadašnjeg Ivićevog kluba.

– Presudila je glad za trofejima. PAOK je poslednju titulu osvojio 1985, a kup 2003. U međuvremenu je Atina preuzela dominaciju u grčkom fudbalu. Solun je to teško prihvatao i osećala se velika tenzija uoči finala. Za navijače je finale bilo „sad ili nikad“. Uspeli smo, pobedili smo, osvojili trofej i to mnogo znači svim ljudima u Solunu, ne samo navijačima PAOK-a. Naš uspeh je najavio da se fudbal u Solunu podiže.

Grčki fudbal počiva na rivalitetu dva velika grada, Atine i Soluna. Ravnoteža je poremećena padom solunskog Arisa u drugu ligu i posrtanjem Iraklisa. PAOK je ostao jedini da brani čast pred Olimpijakosom, Panatinaikosm i AEK-om.

– Fudbal je neprikosvoneni „broj jedan“ u Grčkoj. Košarka je trofejnija, ali nema u tom sportu takvog rivaliteta među klubovima kao u fudbalu. Rivalitet Partizana i Crvene zvezde je veliki, ali između solunskih i atinskih klubova je na mnogo višem nivou.

Osvajanje trofeja je Ivića uvelo u trenersku elitu Grčke, ali to ga nije zadržalo na klupi PAOK-a. Kad je slavlje stišano, podneo je ostavku.

– Razmimoilazili smo se u pogledu na budućnost ekipe. Osvojili smo Kup Grčke, igrali nokaut-fazu Lige Evrope, zamalo i titulu da osvojimo, ali nedostajala su nam tri boda koja nam je na početku sezone oduzeo FS Grčke. Da smo imali istu startnu poziciju bili bismo ispred Olimpijakosa. Imali smo dobru osnovu, ali nismo imali istu viziju i procenio sam da je bolje da se povučem.

Posle ostavke u prvom timu nije se vratio na početnu poziciju, u mladi tim. Dane bez posla provodi kod kuće, uz knjige i računar. Uči nove lekcije, otkriva tajne starih majstora zanata.

– Pokušavam da napravim neki svoj stil rada i igre. Želim da moj tim igra ofanzivno, a takva igra uvek počinje od golmana. Imam viziju u glavi, ali to ne znači da ću je pretvoriti u delo. U PAOK-u sam mogao da tražim ofanzivnu igru jer smo imali igrače koji su mogli tako da igraju. Tako je tim već bio selektiran. U nekom drugom klubu moraću da se prilagodim igračima koje zateknem. Trudim se, ipak, da se ne ograničavam. Zato nisam prihvatio neke pozive.

Među pozivima koje je dobio jedan je stigao iz Humske. Imao je priliku da se vrati u Partizan, ali je ostao među solunskim crno-belima.

– Razgovarao sam sa predstavnicima Partizana. Nije to bio dobar trenutak. Nije bilo prostora za pregovore. Dan pre poziva Partizana završio sam sezonu sa PAOK-om i očekivali su me razgovori sa rukovodstvom. Nisam tada znao da neću ostati, ali nisam u takvoj pozciji mogao da razgovaram sa ljudima iz Partizana.

Nije mu, kaže, žao. Klub iz Humske je tamo gde ga je ostavio 2004. i biće još dugo godina na istoj adresi, pa veruje da će im se putevi jednog dana opet ukrstiti.

– Zašto da ne? Svi znaju moja osećanja prema Partizanu. To je moj klub, tamo mi je „druga kuća“, gde god da se ja nalazim. Voleo bih da jednog dana budem trener Partizana. Ne znam kad. Kad je Partizanu odgovaralo, meni nije. Ko zna kad će se ukazati sledeća prilika. Verujem, ipak, da sve ima neki svoj red. Možda ću na sledeći poziv čekati nekoliko godina.

Ivić polako kao neminovnost prihvata da će doći dan kad će morati da spakuje kofere i krene na solunski aerodrom kako bi otputovao u neki drugi grad, preuzeo posao u nekom drugom klubu.

– Porodica mi je najvažnija. Znam da je bolje raditi i biti „na oku“ eventualnim poslodavcima, međutim, porodica je ispred svega. Lako je otići. Treba imati kome se vratiti. Srbija mi je otadžbina, Grčka mi je domovina i ne vidim da će se to u skorije vreme promeniti – zaključio je Vladimir Ivić.