Nadam se da nije neskromno što smatram da sam učio u vrlo dobroj školi fudbala, kod trenera koji je dosledno gradio čvrsto koncipiranu igru svestranim vaspitačkim metodom. Moj učitelj je bio Florijan Matekalo, nekadašnji talentovani fubaler kojeg je sa dvadesetom godinom oboljenje srca odvojilo od takmičenja, ali je to srce ostalo verno fudbalu. Imao je sigurna merila u selekciji mlađih igrača, bio je očinski blag u odnosima i konsekventan kao vaspitač. Cela moja generacija osećala ga je onakvim kako ga je i zvala – Čika Conja. Upotrebio sam izraz vaspitanje, a ne trening za njegov metod, jer je Čika Conja stvarao čoveka-igrača modelirajući psihološki profil ličnosti isto toliko koliko i njegov igrački zanat.
Matekalo je bio poštovalac i, pretpostavljem, veran sledbenik Ilješa Špica: Ilješ je bio više od trenera – bio je filozof fudbalske igre. Bio sam fudbalski školovani osamnaestogodišnjak kada sam 1958. stigao pod Špicov nadzor kao debitant sa brojem 7. To je trajalo samo jednu sezonu. Trener se nije naročito bavio mnome, a ja sam, kao najmlađi u ekipi velikih majstora, široko otvorio oči i uši, a čvrsto zatvorio usta i učio na toj visokoj školi fudbala na čelu sa dekanom Špicom.
Već u školi sa Matekalom, načela i način treninga, jasno su proizilazili iz shvatanja fudbala kao igre.Tek kasnije kada sam bio u stanju da analiziram taj svoj period učenja, stvaranja pogleda na sport, postalo mi je jasno koliko je duboke tragove na moj stav igrača i trenera ostavilo to školovanje.
U Ivanjici, kao klinac, bio sam mršav, prividno slabašne konstitucije i ne najbrži, ali sam ipak bio najbolji dribler. Izbaciti driblingom-fintom iz linije kretnaja nekoliko protivnika i ostaviti ih da mi gledaju u leđa, donosilo mi je silan ugled među dečacima. To je bilo prosto omamljujuće. Posle prvih treninga Čika Conja mi je rekao: Ako misliš da je fudbalska igra samo dribling, ne moraš više dolaziti na trening. Ja sam toliko želeo da postanem pravi fudbaler u Partizanu da sam gotovo prestao da driblam, pa mi je dribling kasnije bio slabija strana, a možda baš zato čitanje situacije i kombinatorika ona bolja.
U toj ekipi, koja se formirala između 1955. i 1960. poznatoj pod nazivom Partizanove bebe, bilo je nekoliko izrazito darovitih mladića: Šoškić, Jusufi, Vasović, Miladinović, braća Čebinci, Jovanović, Mitić; osvojili smo 2 prvenstva Jugoslavije u omladinskoj konkurenciji. Uprkos tome, danas mi je to jasno, stvarni cilj mog trenera Matekala nije bio osvajanje šampionata već brušenje otkrivenih dijamanata-fudbalera. Prvenstvo kao vid borbenog treninga, bio je u funkciji usavršavanja pojedinaca.
Naglasak na treningu bio je otkriti šta svaki mladić može i duhom i telom i do najvišeg praga podići njegove lične sposobnosti Pri tome je mogućnost igrača da procenjuje, munjevito sagledava situaciju i utiče na njen dalji tok, bila od najveće važnosti. I Špic i Matekalo su tu igračku vrlinu cenili više od svega. Kondicione sposobnosti i tehnička veština bili su sredstva igre, a ona od igrača, pre svega, zahteva mogućnost analize i primenu stvaralačke mašte.
Naši treninzi nikad nisu imali obeležje kolektivnog drila. Nisu nam pred utakmice u memoriju utiskivali taktičke šeme. Špic je na treninzima kratko prekidao igru na dva gola, da bi nam objasnio u čemu smo pogrešili i šta je trebalo u datoj situaciji izabrati kao sledeći potez (Bilo je to mnogo pre današnjih video analiza). Špic je to radio sa visokim stepenom tačnosti i za nas je njegov autoritet proizilazio iz tih lucidnih dijagnoza. On je bio sposoban da do detalja snimi situaciju u punoj akciji. Danas sam svestan koliki je to bio rizik za trenera ukoliko se igrači ne bi složili sa njegovom procenom. Takvo naglašeno individualno vaspitanje (sa smanjenom pažnjom na taktičke šeme, ali na odbranu kao deo manevarske igre), mogao bi da liči na trening za stil čiste improvizacije. Logika Špica i Matekala bila je u tome da samo potpuno psihofizički i zanatski školovan fudbaler može inteligentno-ofanzivno-kreativno, dakle, pobednički IGRATI. Smatrali su da ni genijalna taktika sa neizbrušenim fudbalerima ne može proizvesti ni igru, ni uspeh. Uostalom, šta stoji u osnovi igračke discipline, ako ne promišljeno ostvarenje – manevar – gol. Ukoliko je analiza situacije u kojoj je igrač neposredno angažovan inteligentnija, utoliko je igračko rešenje – potez, korisniji iza ekipu.To je organska sinteza individualnog i kolektivnog.
Da o osnovama Špicove škole ne bih govorio samo načelno, evo zlatnih pravila koje sam poneo za ceo život.
Misliti: Mada veliki broj igračkih pokreta dolazi podsvesno, igra nije nikako zbir samo refleksa. Ideja vodilja ove škole govorila je da, ne samo fudbaleri srednje napadačke linije, nego doslovno svaki igrač, mora sve vreme vrlo koncentrisano da istražuje moguće alternative svog poteza. U igri se mora misliti, procenjivati i kad igrač ima i kad nema loptu. Svako to može, manje ili više sve je to samo stvar škole i, naravno, izbora igrača. Usavršenija tehnika, visoka fizička kondicija, služe tome da igrača rasterete koncentracije na tehnologiju igre i da mu dozvole da se usredsredi na konstrukciju sopstvenog manevra i destrukciju protivničkog – dakle na IGRU. Igrač, pri tome, nastoji da izabere taktički najbolji potez, najracionalniji pravac kretanja i optimalno doziranje brzine, snage i skoka, agresivnosti u kontaktu sa protivnikom.
Igrati znači misliti, ne sa ciljem samoisticanja, nego u službi efikasnog kolektivnog delovanja, a to predstavlja najviši domet IGRE.
Odluka da li ćemo loptu uputiti Petru ili Pavlu, ne zavisi samo od njegove pozicije u prostoru, nego i od naše procene njegove sposobnosti da najbolje nastavi manevar. Da bi se igra uspešno komponovala, a moj potez najkorisnij, Ja-igrač moram u tančine da poznajem svoje saigrače, njihove odlike, navike, tehničke karakteristike, reakcije…Gotovo da u zajedničkoj akciji predstavljamo dva-tri tela, ali samo jedan mozak.
Kretati se: Ni kada primaš, pogotovo kada si primio loptu, ne smeš stati. Zato ne dodaješ saigraču loptu u noge, nego kad je god moguće ispred njega, da ne bi umrtvio i njega i manevar. Ako se moj igrač kreće s loptom udesno, odvlačeći protivnika i pažnjom i pozicioniranjem u tu stranu, ja ulazim u levi ispražnjeni prostor i nudim varijantu dodavanja. Kada se sa loptom krećeš udesno – loptu treba da dodaješ ulevo jer će tamo najčešće biti prazan prostor, koji se nudi za utrčavanje tvome saigraču. Igranjem bez lopte (dva, čak i tri fudbalera) igraču u posedu lopte otvaraju se dve-tri mogućnosti za rešenje od kojih bi on trebalo da izabere najpovoljnije.To, naravno, iziskuje povećan stepen brzinske izdržljivosti, ali proizvodi i više gol šansi. Lažni manevar ima za cilj da privuče odbranu na jednu stranu, kako bi na drugoj razredio prostor i olakšao manevar do gol pozicije.
Lopta: Dobra je ona lopta koja je tako upućena da bar jednog protivnika izbaci iz igre. Lopta je uvek brža od čoveka. Lopta se ne umara, čovek se umori.
Od Špicovih, Matekalovih i mojh vremena protekle su doslovno decenije. Fudbal je za to vreme postao sve dinamičniji: trči se brže, mnogo više i gotovo bez prekida. Fudbaleri su fizički pripremljeni bolje nego ikada i to čini svaki kontakt oštrijim, a igru silovitijom. Tehnička veština je produktivna samo ako je upotrebljena u punom pokretu. Partizanova škola je zasnovala svoje tekovine koje su otporne na vreme i koje predstavljaju aksiome IGRE.
Komponenta igračke inteligencije se može rano otkriti i negovati, naročito kao postoji prirodna osnova podignuta individualnim vaspitanjem do psihofizičke sinteze. U njoj dominira koncentracija, procenjivanje, igračka mašta, sloboda igre oslonjena na dobru tehniku i kondiciju. Kolektivni dril, po pravilu, daje nepouzdane rezultate, jer nije stvorio stvaralačku individuu koja se stalno prilagođava situacijama u stalnoj promeni. Naravno, treba svestrano analizirati i igru protivnika i igrače, ma koliko mi bili uvereni da smo bolji tim.To, ipak, ne znači da zbog njih moramo deformisti svoju igru, jer bismo tada razorili svoju sopstvenu supstancu.Kod selekcije dece mislim da treba obratiti veliku pažnju na psihičku, igračku komponentu, koju je teže uočiti od kondicionih vrlina i neuromišićne koordinacije tj. tehničkog dara. Sopstvenu stvaralačku igru moguće je ostvariti u ekipama koje se sastoje od igrača:
– Koje smo sami stvorili u svojoj školi i;
– Onih koje smo doveli formirane, ali tako odabrane da odgovaraju našem shvatanju igre.
Igrači moraju znati svoju ulogu u ekipi i scenario igre u konkretnoj utakmici; tako se stvara osećanje odgovornosti, a ekipa deluje organizovano. U dilemi igrati fudbal ili raditi fudbal rekao bih da je i za pobedu i za gledaoce i ne najzad igrače – najbolje da slobodno i odgovorno kreiraju IGRU.
Gledano kroz navedeno i na primeru moje generacije, možda će nekome izgledati preterana ocena da je Partizan u to vreme bio ekipa evropskog ranga i stila. Biti šampion Jugoslavije u vreme kada je njena reprezentacija bila pobednik fudbalskog turnira na Olimpijadi u Rimu 1960. drugoplasirani na Evropskom šampionatu u Parizu iste godine, kao i četvrtoplasirana na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. dokazi su kvaliteta, čemu je teško protivurečiti. Mislim, da kvalitet tadašnjeg našeg tima objašnjava visoka sinhronizacija ove ekipe izrazitih individualista, koji su se savršeno poznavali, a pritom bili dovoljno inteligentni, da bi se i slagali.
