Po raspadu Jugoslavije splitski Hajduk, osvajač Kupa maršala Tita, nije vratio njegov srebrni pehar, pa se igralo za nov trofej i u prva dva finala za njega su se borili Partizan i Crvena zvezda koji su ga osvojili kada su im davane manje šanse
Опет прво у рукама „црно-белих”: Партизан је први освојио Титов пехар 1947, а и нови се најпре нашао у рукама његовог капитена Станојковића (Фотодокументација „Политике”)
Raspad Jugoslavije je odneo i Titov srebrn pehar, koji je on 1947. poklonio pobedniku Kupa. On je bio, kako se kaže prelazni, ali splitski Hajduk, njegov osvajač 1991, nije hteo da ga vrati Fudbalskom savezu Jugoslavije.
Zbog toga je napravljen nov trofej i u prve dve godine borbe za njega finalisti su bili „večiti rivali”. To nije neko nikakvo iznenađenje, ali jeste to što su ga fudbaleri Partizana i Crvene zvezde osvojili kad su im davane gotovo simbolične šanse.
1992. 1:0 i 2:2 za Partizan
U finalu 1992. su igrane dve utakmice. Crvenoj zvezdi je u toj međunarodnoj sezoni za dlaku izmakla prilika da sačuva titulu evropskog klupskog šampiona osvojenu 1991. Ne samo što je promenjen sistem takmičenja (uvedene su polufinalne grupe, čiji je pobednik išao u finale), nego je zbog rata, kojim je rasturena Jugoslavija morala da bude domaćin u inostranstvu. Ipak, imala je čime da se diči – na neutralnom terenu u Tokiju osvojila je Interkontonentalni kup nadigravši s igračem manje (isključen Savićević) prvaka Južne Amerike Kolo Kolo (3:0).
Činilo se da Partizan, koji je ionako debelo zaostajao za Crvenom zvezdom i u međusobnim obračunima, nema čemu da se nada. Prva utakmica se igrala na stadionu „crveno-belih” (ulaznica je koštala koliko i kilo jabuka), koji kao da je bio uklet za „crno-bele”, jer na njemu nisu pobedili još od jeseni 1977!? Ali, 14. maja 1992. im je uspelo što nije u prethodnih 15 godina – pobedili su svetskog i evropskog prvaka s 1:0 golom Vujačića u 36. minutu.
Taj podvig su ostvarili Omerović, Stanojković, Petrić, Novak, Vujačić, Jokanović, Bogdanović, Mijatović (Gudelj), Šćepović, Brnović, Krčmarević.
Zvezda je već u petom minutu ostala bez Savićevića, koji je nezalečen ušao u tim, a na početku drugog poluvremena je ostala i bez Mihajlovića, takođe zbog povrede. Izveštač „Politike” ipak nije u tome video razlog njenog neuspeha:
„Ne mogu se svi razlozi preblede Zvezde tražiti samo u odlasku s terena ovih igrača. Zvezda je delovala smušeno, u njenim redovima nije uhvaćen taktički plan, baš nikakav, od početka do kraja i, kada se sve sabere, ona može da bude zadovoljna minimalnim porazom”.
Zvezdina nepobedivost kod kuće prekinuta je kada su je zastupali: Leković, Radinović, Vasilijević, Jugović, Ratković, Najdoski, Ivić, Bolić, Pančev, Savićević (Nedeljković), Mihajlović (Čula).
Razume se, minimalna prednost nije garantovala i konačnu radost. To se i potvrdilo nedelju dana kasnije kada se igralo kod „crno-belih”. Otprilike u isto vreme kada je Partizan dao jedini gol na Zvezdinom stadionu Mihajlović je u revanšu, 21. maja, u 37. minutu dao gol iz slobodnog udarca i izjednačio ukupun rezultat.
Ali, na tome se nije završilo. Za desetak minuta, od 65. do 76. pala su još tri gola. Najpre je Mijatović akrobatskim potezom zatresao Zvezdinu mrežu i vratio prednost Partizanu. Međutim, u 71. minutu Pančev je nadmudrio odbranu „crno-belih” i Zvezda je ponovo bila na konju. Ipak, pet minuta kasnije Jokanović je pokazao da i on ume glavom da pogodi – 2:2 i novi pehar je u vitrinama u Humskoj.
Tamo su ga doneli: Omerović, Stanojković, Gudelj, Novak, Petrić, Jokanović, Bogdanović (Miletić), Mijatović, Šćepović (Vorkapić), B. Brnović, Krčmarević. Nisu uspeli da ih spreče u tome: Leković, Radinović, Stojkovski (Vasilijević), Jugović, Belodedić, Kristić, Ivić, Bolić, Pančev, Ratković i Mihajlović.
1993. 0:1 i 1:0, na penale 5:4 za Zvezdu
Naredne godine je odnos snaga bio sasvim drugačiji. Partizan je nezadrživo grabio ka tituli prvaka, a Zvezda je, bez onih zvezda s kojima je pokorila Evropu i svet, tek pokušavala da nađe svoj put. Na Partizanovom stadionu, u prvoj utakmici finala Kupa Savezne Republike Jugoslavije, 8. maja 1993, „crveno-beli” jesu izgubili, ali ni rezultat, a ni igra nisu ih ubili.
„Zvezdi su davali pravo samo na igru nade da može da izvuče častan poraz u ovom duelu. Prevarili su se. Crvena zvezda iznenadila je svog domaćina, koji je važio za superfavorita, vrlo hrabrom igrom i, na kraju, sasvim zasluženo izborila častan poraz, koji joj daje pravo na nadu u revanšu”, istaknula je „Politika”. –
Jedini gol je dao Zahović u 29. minutu. Pandurović, Stanojković, Gudelj, Jokanović, Petrić, Vujačić, Zahović (Milošević), Mijatović, Vorkapić, Brnović (Nađ), Krčmarević.
Poverenje Zvezdinog trenera su opravdali: Milojević, Vidaković, Stojkovski, Vasilijević, Radinović (Petković), Božović, Bandović (Momčilović), Kristić, Drobnjak, Adžić, Ivić.
Pre revanša, 15. maja, na Zvezdinom stadionu nekadašnji Partizanov as i bivši trener Miloš Milutinović je za naš list kazao: „Ne sećam se kada je razlika u fudbalskoj klasi između dva „večita rivala” bila ovoliko u korist „crno-belih”. Ali ishod okršaja je đavolski nezahvalno prognozirati”.
I bio je u pravu. Partizan nije dao nijedan gol za 90 minuta, a Crvena zvezda jeste u 50. minutu preko Drobnjaka, koga je sudija Jokić isključio u 79.
Ipak, presudila je odluka trenera Živadinovića da u 90. minutu na gol pošalje Marka Simeunovića. On je odbranio penal nikom drugom do Mijatoviću, koji je treći pucao za Partizan, a svojim pogotkom je doneo Zvezdi pehar!
Partizan je prvi šutirao. Precizni su bili Jokanović, Krčmarević, Gudelj i Milošević, a kod Zvezde su sva petorica bili nepogrešivi: Ivić, Vidaković, Vasilijević, Stojkovski i na kraju golman Simeunović.
Podvig su ostvarili ovi igrači: Milojević (Simeunović), Vidaković, Stojkovski, Vasilijević, Momčilović, Božović, Adžić, Kristić, Drobnjak, Maslovar (Petković) i Ivić. Priliku da osvoje „duplu krunu” propustili su: Pandurović, Stanojković, Gudelj, Jokanović, Petrić, Vujačić, Zahović, Mijatović, Vorkapić (Milošević), Brnović i Krčmarević.
„Sve u svemu, događaj u ovoj našoj teškoj situaciji ličio je na spektakle kakve smo na ovom stadionu doživljavali u Kupu evropskih šampiona. Imao je i ovaj događaj takve domete i to je od svega bilo važnije”.
Sutra: Za trofej u samostalnoj Srbiji
Originalni članak: Politika.rs
