LIČNI STAV: Plakao je za Duletom pred celom Arenom — Vanja Marinković i teret kapitenske trake Partizana

Suze kapitena Partizana za Duškom Vujoševićem otvorile su jedno teško pitanje

Piše: Volimpartizan.rs

Malo je igrača u današnjem Partizanu koji bi pred punom Arenom, pred kamerama, pred protivnikom, dozvolili sebi da grcaju u suzama. Vanja Marinković jeste. I u tom trenutku, dok se Arena opraštala od Duška Vujoševića, Vanja nije razmišljao o tome kako izgleda, šta će ko reći, da li kapiten sme da plače pred meč. Jednostavno — nije mogao da se suzdrži. I upravo u toj nemogućnosti da sakrije emociju leži sve što treba da znate o Vanji Marinkoviću kao čoveku.

Vujošević i Marinković — veza koja je oblikovala kapitena Partizana

Ono što je Vanja rekao posle meča sa Žalgirisom nije bila formalnost. Nije bio generički komentar tipa „bio je veliki trener, počivaj u miru.” Bilo je to duboko lično priznanje.

„Imao sam poseban odnos sa Duškom u tom kratkom periodu u kom smo sarađivali. Ja sam se priključio prvom timu 2014. godine i proveo celu jednu sezonu sa njim. To je bio moj najbolji period u karijeri. Njemu sam najzahvalniji za ovo što sam danas.”

Stanite na trenutak kod te rečenice. Čovek koji nosi kapitensku traku Partizana, koji je prošao kroz sve što je ovaj klub prošao poslednjih godina — kaže da mu je jedna sezona sa Duletom bila najbolji period karijere. To govori i o Duletu, ali govori i o Vanji. Govori da je momak koji prepoznaje i pamti ko mu je dao šansu, ko ga je oblikovao, ko je verovao u njega kad je bio klinac koji tek ulazi u seniorski tim.

Partizanova škola koja je iznela generaciju — i Vanjino mesto u njoj

Vanja je sam nabrojao imena: Novica Veličković, Bogdan Bogdanović, Milenko Tepić, Vladimir Lučić, Dragan Milosavljević, Davis Bertans, Jan Veseli, Žofri Lovernj. Deset imena, kaže, a ima ih stotine. I ima pravo. Vujošević je bio čovek koji je od klinaca pravio igrače, a od igrača — profesionalce koji znaju šta znači nositi dres Partizana.

Ali evo šta me kod Vanje posebno dira: od svih tih imena, većina je otišla, završila karijere. Napravili su imena po Evropi i NBA. Vanja se vratio. Prihvatio je da bude kapiten u godinama koje nisu bile pune trofeja i slavlja, već pune kriza, turbulencija i neizvesnosti kao i vere da će biti bolje. To je vrsta odanosti koja se ne može kupiti i ne može se glumiti, u moru imena koji nisu prihvatili poziv kluba.

I, ma šta ko mislio o Vanji, njegovim igračkim kvalitetima, nebuloznim pričama o “miniranju” Žoca i trvrdnjama da nije igrač za Partizan, ja verujem u momka i želju da pomogne Partizanu.

Dobrota Vanje Marinkovića — snaga ili slabost kapitena Partizana?

I sad dolazim do onoga što me muči, a što moram da kažem jer bih bio neiskren kad bih prećutao.

Vanja je rekao nešto što me pogodilo: „On je jedan od prvih koji su me zvali nakon moje povrede i operacije. To dovoljno govori o njemu i našem odnosu.” Dule — čovek koji je slovio za najstrožeg trenera u regionu, čovek od koga su igrači strepeli — zove bivšeg igrača nakon operacije. A Vanja to pamti i ističe kao nešto najvažnije. Ne taktiku. Ne pobede. Već — ljudski gest.

To vam sve kaže o Vanjinom sistemu vrednosti. I to je divno. Stvarno jeste.

Ali kapiten Partizana u 2026. godini mora da bude i nešto drugo. U svlačionici gde svaki igrač dolazi sa svojim egom, sa uverenjem da je on taj koji zaslužuje loptu, minute, status — kapiten mora da bude spreman da zagrmi. Da bude neugodan. Da kaže kolegi u lice stvari koje kolega ne želi da čuje. Dule je to umeo kao niko. Pitanje je — da li je Vanja naučio i taj deo lekcije, ili samo onaj ljudski, topao deo?

Ne kažem da Vanja nije dovoljno dobar. Kažem da je možda previše dobar — previše čist, previše neiskvaren za ulogu koja ponekad zahteva da budeš oštar do granice neprijatnog. Kapitenska traka nije nagrada za lojalnost. Kapitenska traka je odgovornost da držiš dvanaest ego-a u redu. A to zahteva vrstu tvrdoće koju Vanja, po svemu što vidimo, teško pronalazi u sebi.

Partizan i Marinković — želja da grešim i želja za Vanjin oporavak

Želim da grešim. Iskreno to kažem. Želim da Vanja dokaže da sam pogrešno procenio, da dobrota i čvrstina mogu da idu zajedno, da čovek može da plače za mentorom pred punom Arenom i sutradan stane pred saigrača koji ne daje sve od sebe i kaže mu — nije dovoljno.

Pre svega, želim da se Vanja potpuno oporavi od povrede. Partizanu je potreban zdrav Marinković. Ne samo zbog košarke — već jer je ovaj tim gladan nekoga ko stvarno oseća šta taj grb znači. A Vanja oseća. To nije upitno.

Suze u Areni to dokazuju bolje od bilo kog govora.

Samo se nadam da iza tih suza postoji i glas koji zna da bude glasan kad svlačionica to zahteva.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11