O igraču se mnogo toga može zaključiti po golu, statistici i tržišnoj ceni, ali se o čoveku najviše sazna kad ode iz kluba. Zato je ono što je uradio Vanja Dragojević prema ljudima iz Teleoptika veće od lepe vesti: to je podsetnik da Partizan još ume da iznedri karakter, ne samo fudbalera.
U vremenu kada se pripadnost prečesto meri jačinom objave i dužinom oproštajnog videa, ovakav potez udara pravo u suštinu. Kapiten se ne meri time koliko glasno ljubi grb dok kamera snima, već koliko tiho pamti ljude koji su ga podigli.
Vanja i Partizan nisu vest zbog koverte, već zbog onoga što takav gest govori o čoveku
Suština ove priče nije u novcu, niti bi trebalo da bude. Suština je u izboru kome je taj znak pažnje otišao. Ne trenerima, ne saigračima, ne ljudima čija se imena već znaju, nego onima bez kojih klub ne funkcioniše ni jednog običnog radnog dana: kuvarima, ekonomima, portirima, zaposlenima u fizio bloku. Na tom spisku je bilo 25 ljudi.
To je detalj koji razdvaja lepo vaspitanje od puke pristojnosti. Pristojan može da bude svako kad ide dobro. Karakter se vidi kada više nisi tu, kada si već otišao, kada si u novom klubu, u novom gradu, u novom ritmu, a ipak se setiš onih koji su te dočekivali pre treninga i ispraćali posle njega. Ovo je veći dokaz pripadnosti Partizanu od pola ceremonijalnih zaklinjanja koja smo slušali poslednjih godina.
Vanja je zapamtio Partizanove nevidljive ljude
Ko prati Partizan dovoljno dugo zna da klub ne nose samo prvi tim, trener i uprava. Nose ga i oni koje kamera najčešće preskoči. Ljudi koji otključavaju vrata pre svih, postavljaju opremu, kuvaju, peru, pripremaju, previjaju, ćute i rade. U velikim klubovima se baš na njima vidi koliko je neko ostao čovek kada postane ime.
Zato ova priča ima težinu koju neće uhvatiti ni statistika ni tržišna vrednost. Vanja je, ako je tačno onako kako se navodi, uradio nešto što deluje jednostavno, a uopšte nije često. Setio se korena. Setio se radnika kluba. Setio se svakodnevice iz koje je rastao. Partizan je previše puta ostajao bez ljudi koji umeju lepo da pričaju o pripadnosti, a premalo puta je dobijao ovako tih i čist dokaz da pripadnost još postoji.
Vanja je Partizanu vratio ono što se ne meri tržištem
Posebno mi je važan drugi deo priče: omladinska škola Partizana dobiće kontigent lopti. Nekome sa strane to može da zvuči kao simpatičan detalj. Nije. To je poruka klincima da ih nije zaboravio neko ko je prošao njihov put i stigao do kapitenske trake.
Kontigent lopti zvuči skromno samo onome ko nikada nije shvatio kako se stvara osećaj pripadnosti u omladinskom pogonu. Nekad jedna takav gest vredi više od deset govora o porodici, identitetu i crno-beloj krvi. Vanja je iz Partizana otišao pre manje od mesec dana, u Glazgov Rendžersu već ima četiri nastupa, nosi broj 22, a postigao je i spektakularan prvenac protiv Sent Mirena u Liga kupu. Lepo je što mu ide. Još je lepše što ga novi dres nije odvojio od starog duga prema klubu koji ga je odgajio.
Vanja i Partizan: Grobari ovakve poteze pamte duže od golova
Navijači Partizana umeju da slave golove i transfere, ali najdublje pamte kada neko pokaže da nije zaboravio odakle je krenuo. Zato verujem da će ovaj Vanjin gest ostati duže u ljudima od mnogih utakmica i mnogih naslova. Nije ovo priča o marketingu, jer ovakve stvari i vrede samo kad nisu pravljene za aplauz. Nije ni priča o sentimentalnosti bez pokrića, pošto iza nje stoji konkretan primer: 25 ljudi u Teleoptiku i lopte za omladinsku školu.
Ne znam koliko ovakvih priča nikada ni ne stigne do javnosti, i iskreno bih voleo da ih ima više nego što mislimo. Ali kad već do jedne dođeš, nema smisla praviti se ravnodušan. U fudbalu se danas previše lako izgovara reč „ljubav“, a previše retko vidi njen sadržaj. Vanja je ovde pokazao sadržaj. I zato zaslužuje pohvalu bez one lažne rezerve kojom često kvarimo lepe stvari.
Najviše me ovde zanima kako ovaj potez čitaju ljudi koji izbliza prate Partizanovu omladinsku školu. Možda oni bolje od svih znaju koliko klincima znači kada neko ko je poneo kapitensku traku ne zaboravi kuvara, ekonoma, portira i loptu za trening. Ako mene pitate, to je grobarstvo bez reklame i bez kalkulacije. Ali ostavljam jednu nit otvorenu: da li danas u Partizanu ovakvi gestovi još uvek nastaju iz kuće, ili su toliko retki da nas zato i pogode jače nego što bismo voleli da priznamo?
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
