Jednostavno pitanje, na koje bi skoro svi dali tačan odgovor. U Čačku, Valjevu, Kruševcu, Zrenjaninu, Banja Luci, Bileći, Pljevljima, Herceg Novom, Skoplju, Kumanovu. Da pitate ljude, na kojoj od ove dve slike je Sveti Sava, dobili bi isti, tačan odgovor. Pa, na ovoj levo, normalno. Dobili bi i pogled pun začuđenosti što postavljate takva pitanja…
Ali, navijači, zaljubljenici u sport, su poseban svet. Da ste isto to pitanje postavili u Hali sportova na Novom Beogradu, tokom utakmice Kupa Koraća Partizan – Huventud 1980. godine, ili na utakmici Kupa šampiona protiv Makabija 1982.godine, ili na utakmici Kupa šampiona protiv Barselone 1988. godine, ili tokom finala Kupa koraća 1989. godine protiv italijanskog Viva Kantua u istoj toj hali, dobili bi potpuno suprotan odgovor, uz jasan izraz začuđenosti na licima crno – belih ispitanika. Na licima, koja se pitaju, ko ste vi, kad ne znate ko je igrač sa brojem deset i kapitenskom trakom.
Kratko i jednostavno, Milenko Savović. Heroj osamdesetih, u crno – belom delu Beograda. Tada je odlazak na Partizanove košarkaške utakmice u Hali sportova, na beogradske košarkaške svečanosti (BEKOS), bio pitanje prestiža. Kao što neko već napisa, kad god je u Hali sportova igrao Partizan, hala je bila prepuna, “svi su dolazili po svoje parče gradskog šmeka, gracioznosti i viteštva, koje je mogao i može da ponudi samo Partizan. Dolazili su znatiželjni i ushićeni, kao što se dolazi na svečanosti.” Jedna od glavnih figura tih godina, te avangarde, tog crno – belog duha, bio je Milenko Savović, od navijača prozvan “Sveti Sava”. Svetogrđe, neki bi rekli. Nije svetogrđe, taj nadimak samo opisuje posvećenost i fanatizam navijača.
Zašto su navijači toliko voleli Savovića? Urbana faca, rokenrol, uvek u društvu lepih žena, izlasci na tada kultno mesto – Akademiju, crne rolke, farmerke i ležerni sakoi, sklonost ka umetnosti, markantnost, vedar duh, pristupačnost. To je Milenko Savović.
Statističari bi rekli da je Milenko u Partizanu proveo 12 sezona, odigrao 386 utakmica, postigao 2956 poena i osvojio 7 trofeja. Poslednji od tih 7 trofeja, trofej pobednika Kupa Radivoja Koraća- današnjeg ULEB kupa, podigao je kao kapiten. Kapiten jednom Predragu Daniloviću, Žarku Paspalju, Željku Obradoviću, Divcu, Đorđeviću. Svi oni su sazrevali uz Milenka Savovića. On je bio njihov mentor, učitelj na terenu. Ono najvažnije, uvek je bio tu. Celih 12 sezona u crno – belom dresu, što je za sadašnja poimanja sporta, nezamislivo. Dakle, vernost. Kad pričam sa starijim navijačima, uvek čujem slične reči o Milenku Savoviću: “Da se ne lažemo, nije bio najbolji. Na njegovoj poziciji, bolji su bili Ćosić iz Zadra, Knego iz Cibone, Radovanović iz Bosne, pa i Zvezdaš Žižić. Ali, Sava je bio naš i mnogo smo ga voleli zbog toga.”
A počeci ? Rodio se u Trebinju, 19. jula 1960. godine. Tu, u Popovom Polju kraj Trebinja, bilo je mnogo dobrih košarkaških gena. Pored Savovića, odatle poreklo vode i Dražen Petrović i Dejan Bodiroga. Dakle, na hercegovačkom kamenu, dobro uspeva košarka.
Bavio se plivanjem, pre nego što je zavoleo košarku. Plivanje mu je i dan danas velika strast i zadovoljstvo.
Milenko može da se pohvali da je igrao zajedno sa Draganom Kićanovićem, sigurno najvećim i najboljim svih vremena, kada se govori o Partizanu.
Dragan Kićanović je centralna ličnost još jednog dela Milenkovog životnog puta. Mnogi su se čudili kada je popularni Kića pozvao još uvek igrače, Savovića i Obradovića, u leto 1991. godine i saopštio im da postaju direktor, odnosno trener KK Partizan. Koliko je ta odluka bila hrabra i vizionarska, pokazuje činjenica da je Partizan samo 9 meseci kasnije postao šampion Evrope, predvođen ovim tandemom – Savović direktor, Obradović trener. Kasnije su Milenko i Željko svoje prijateljstvo produbili i kumstvom.
Krajem februara 2016. godine, posmatrao sam, za ovu priču potpuno nebitnu utakmicu, Partizan – Cedevita, u istoj ovoj Hali sportova. Milenko je, zbog prirode svog posla (Telekom Srbija) bio u hali. Reke navijača su ponovo išle ka hali, isto kao i osamdesetih godina. Ali, trideset godina kasnije, oni prolaze kraj Savovića, mimoilaze ga i većina njih ne zna ko je on. To je valjda život. Iskoristih tada priliku da se slikam sa herojem osamdesetih i poželeh da napišem ovakav tekst. Ispunila mi se ta želja.
