Partizanov tinejdžer se pred Đorđevićem i Danilovićem, na velikoj sceni, “drznuo” onako kako su oni to radili
Kovrdže su se pomerale sa svakim pokretom glave kojima je Uroš Trifunović pokušavao da objasni nestrpljivim navijačima da će doći čim završi intervju za Sportski žurnal.
„Jedna slika, požuri”, insistirale su pristalice crno-belih okupljene ispred Paladoce, između izlaza iz legendarne dvorane u centru Bolonje i autobusa koji će odvesti igrače iz romantičnog grada koji krije mnoge priče. Mnoge košarkaške bajke.
Jedna je ispisana i 5. februara kada je Uroš Trifunović, u trećoj četvrtini, dok je najveći deo dvorane goreo proslavljajući sigurnu igru Virtusa, odlučio da je dosta. Da se pred Predragom Danilovićem i Aleksandrom Đorđevićem drzne u njihovom stilu.
Dok je postizao dve uzastopne trojke kojima je prelomio meč i pokrenuo Partizan ka pobedi i prvom mestu u grupi, lokne se nisu pomerale na 19-godišnjoj glavi. U tim trenucima sve je bilo savršeno usklađeno.
Jedino što je želeo mladi bek u telu krila bilo je da dobije još jednu loptu. I dobio je.
– Za prvu trojku sam ostao sam. Za drugu sam istrčao kontru, video da nikoga nema oko mene i tražio loptu. Imao sam osećaj da će da uđe, bio sam u ritmu jer sam prvu pogodio – objašnjavao je hladnokrvno, ali sa neskrivenim osmehom, tinejdžer iz Beograda.
Trifunović se već predstavio navijačima kao biser koji mora da se neguje i da mu se daje prilika. Ovo je bila najveća utakmica koju je odigrao u mladoj karijeri, konstatujemo.
– Ako se uzme u obzir moj doprinos, jeste. Svaka nova dobra utakmica je sve veća za mene, a onda je i to moj vrhunac – nasmejao se Trifa.
Nema dileme da se mladi as oseća sve komfornije na velikoj sceni. Jaka svetla uperena u njega sve mu prirodnije idu.
– Počeo sam sezonu u Megi, pa sam se vratio i momci su me prihvatili mnogo brzo. Kao da sam od početka sa njima. Lepo mi je ovde.
Svaki talenat veruje u sebe, ali šta je ono što Trifunovića čini tako samouverenim?
– Trening!
Čuli smo i pre utakmice da su retki koji „zapinju” kao naslednik Aleksandra Trifunovića.
– Neću da budem onaj koji priča kako niko ne radi više od njega.
Ali, baš to smo čuli.
– Pa, recimo da kad god mogu da treniram – ja treniram. A svaki put kada radim, dajem sve od sebe.
Mnogo toga u šutu je do automatizma. Ali, kada ostaneš sam, dok ti pritrčava Teodosić, a dvorana „šišti” koliko je nabijena tenzijom, nije sve baš isto kao na treningu.
– Verujem u moj šut. Uvek mislim da ću dati. Poenta je u tome.
Navijači ispred Paladoce su bili sve nestrpljiviji. Mini-slava Uroša Trifunovića postaje sve evidentnija.
– Nadam se da je ovo početak – nasmejao se mladi as i dodao:
– Sve je ovo novo iskustvo. Drago mi je što ova sezona ide lepo. Neka mi tako bude i u karijeri.
Ne postoji veća sreća za navijače nego kada vide mladog igrača koji pred njihovim očima raste i donosi pobede. Ako neko u to ne veruje, trebalo je da vidi konačan susret sa Urošem Trifunovićem, dečakom koji zna šta hoće i ne libi se da to uzme.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
