Da li ćemo ponovo sesti u najlepši restoran u Beogradu?
Bašta stadiona. Nije to bila samo bašta. To je bila svetinja.
Mesto gde su se delili golovi pre nego što padnu, gde su se sećanja pretačala u legende, a legende u naše idole. Mesto gde si mogao da sretneš Mocu, Čavu, Kiću, Paspalja, Sašu Ilića… i kažeš samo: “Hvala.”
Dugo je taj kutak Humske bio zatvoren. Zapušten. Ostavljen vremenu, pa i onima koji nisu razumeli šta predstavlja. I bolela je ta slika svakog pravog Partizanovca – jer nije bilo samo reč o stolovima i stolicama. Bilo je to srce sportskog društva. U toj bašti disala je duša Partizana.
Zato nas je obradovala vest da je taj prostor – bašta Partizanovog restorana – konačno očišćen. Skinuta je prašina, počišćeno đubre, uređene krošnje, uklonjena sramota. Možda je to mali korak za grad, ali za nas, crno-bele romantičare, to je znak. Znak da se naše svetinje ne zaboravljaju.
Jer, kako je zapisano – Partizan nije klub, Partizan je emocija.
Zato sanjamo i nadamo se. Da ćemo, ako Bog da, ponovo sesti tamo, pod krošnjama najlepše hladovine u Beogradu. Da ćemo, bar još jednom, naručiti kafu ili pivo, sretati naše asove, pričati anegdote, i ćutke klimnuti glavom jedni drugima. Jer mi znamo gde smo. Mi znamo zašto smo tu. Jer tu je sve počelo.
Bašta Humske nije samo prostor. To je vreme koje hoće da se vrati. I mi ga čekamo. I dočekaćemo ga – kao što smo Partizan čekali i kad je bilo najteže.
Jer ovo nije kraj. Ovo je početak jednog povratka.
VOLIMPARTIZAN.RS/Goran Bošković
Restoran stadiona Partizana nekad:
Bašta stadiona Partizana do skoro:
