Partizan u “T-N-T” vreme i seta za zdravijom košarkom

Piše: Volimpartizan.rs

Tripkovićeve reči su me pogodile baš tamo gde Partizan najduže ostaje — ne u rezultatu, nego u sećanju na ljude i odnose koji su te rezultate nosili. Kad se pomenu TNT, Tripko, Novica, Tepa i nezaobilazni Dule, ne otvara se samo album jedne uspešne generacije, već uspomena na vreme u kom je Partizan bio tvrd, težak i ponekad skoro surov, ali iznutra zdraviji nego danas. Možda me ovde boji seta, priznajem, ali neke uspomene ne blede zato što su stare, nego zato što su bile istinite.

Tripkovićev Partizan iz Duletovog vremena nije bio komforan za život, ali je bio zdraviji za košarku

Kada je Uroš Tripković u podkastu „X&O’s Chat“ rekao: „To je bilo ratno stanje! Tenzija je bila mnogo veća nego danas“, nisam u tome čuo samo priču o derbiju, nego i opis jednog sistema vrednosti. Tri ili četiri dana pred utakmicu sve kuva, novine, izjave, atmosfera, a onda te trener dodatno „prži“ na treningu. Danas bi mnogi rekli da je to previše. Ja ne mislim.

Zdrava košarka nije bila nežna; bila je surova spolja, ali čista iznutra. Znalo se ko vodi, ko sluša i zbog čega se izlazi na teren. Nije sve bilo prijatno, ali nije bilo ni razvodnjeno.

Crno-beli TNT nije bio nadimak, već način na koji je Partizan disao

Tripković, Novica i Tepić nisu u sećanju ostali samo kao tri velika imena jedne generacije, već kao simbol nečega što danas fali mnogo više nego poeni i statistika — međusobnog poverenja. Zato mi je važan i onaj deo kada Tripković kaže: „Tepa, Novica, Pera Božić… To su ljudi koje posebno pamtim. Bilo nas je mnogo i svi smo bili jako povezani.“

To je srž. TNT nije bio marketinška etiketa, nego karakter svlačionice. Dres nije bio stepenik, nego obaveza. U takvom Partizanu i talenat i nerv i ego dobijali su smisao tek kad se podrede timu.

Partizanovi derbiji u Pioniru bili su pakao, ali su imali smisao

Najviše me je stegla njegova slika poslednjeg derbija koji posebno pamti: jun, pakao u hali, baklje, dim, vlaga, bez daha za napad i odbranu, pa posle svega sedenje na reklami i polivanje flašom vode. Neću da lažem — kad pročitam taj opis, u stomaku mi se vrati ona stara grobarska jeza koju današnja košarka retko budi.

To nije romantizacija haosa, nego priznanje da su ti derbiji imali cenu. Trošili su te fizički i psihički, ali baš zato su značili. Danas se prečesto sve svede na kadar, objavu i instant utisak. Tada si iz hale izlazio isceđen, ali si znao da si bio deo nečega što nije moglo da se odglumi.

U Partizanu se tada poštovala reč trenera više nego komfor igrača

Najveća razlika, makar za mene, nije samo u atmosferi nego u autoritetu. Reč Duška Vujoševića nije bila tema za pregovaranje, nego okvir u kom si rastao ili otpadao. Neko će reći da je to starinski pogled na sport. Moguće. Ali ako biram između današnje uglađenosti i tadašnje sirove hijerarhije, ja bez razmišljanja biram ovo drugo.

Ne zato što mislim da je strogoća sama po sebi vrlina, već zato što je tada postojalo poštovanje veličine. Trenera, starijeg saigrača, dresa, utakmice. Danas često ima više objašnjavanja nego odgovornosti. A veliki klubovi ne počinju od komfora, nego od reda.

Taj Partizan danas više boli kao uspomena nego kao statistika

Možda zato ove Tripkovićeve reči ne bude samo nostalgiju, nego i neku tihu tugu koju je teško objasniti mlađima. Nije stvar u tome da je tada sve bilo savršeno, već da si jasnije osećao ko vodi, ko sluša i ko se daje do kraja. Taj Partizan je znao da bude grub, zagušljiv i nemilosrdan, ali nije bio prazan. I tu mi ostaje jedna misao koju ne uspevam da oteram: da li danas više nemamo takvu košarku, ili više nemamo ljude spremne da joj se predaju bez ostatka?

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11