Trinkijeri se “otvorio” kao nikada: Mislili su da sam “usporen”, raznosio sam pice, grb Partizana je odgovor za sve, Eks-Ju košarka bila je iz raja! (VIDEO)

Jedan espreso, mnogo razgovora i ljubav prema košarci, kao i “zov Pionira” bili su dovoljni da harizmatični Italijan prihvati izazov i sedne na “vruću” klupu crno-belih.

Nesuđeni diplomac Harvarda, “veliki šef” košarkaškog terena, ali i sopstvene kuhinje, trofejni trener koji živi od košarke, i za košarku, prihvatio je poziv da porazgovaramo o tom “mirisu” po koji je došao u Beograd i koji navijači već osećaju na svakoj utakmici Partizana.

Posle dva meseca rada u Srbiji, razgovaramo, o košarkaškim legendama, tradiciji, trofejima… Ali, počinjemo malo drugačije. Vraćamo se nekoliko decenija unazad, u Milano… u vreme dok je još postajala “jedna” Jugoslavija…

DETINJSTVO U “EGZOTIČNOM MIKSU”

O njegovom mešovitom poreklu već se dosta zna. Baka Kotoranka, mama iz Hrvatske, otac Amerikanac, a deda Italijan – diplomata. Baš zato, Andrea kaže da je detinjstvo u tom “egzotičnom miksu” bilo “fantastično” i otkriva priču koja počinje u gradu mode i fudbala, a nastavlja se na Jadranu.

– Imao sam takvu sreću. Amerikanci bi rekli, ja sam “blagosloven”.  Fantastično mi je bilo. Preko zime u Italiji, preko leta na moru, a Jadransko more… najbolje vreme u mom životu. Imao sam prijatelje u Jugoslaviji, prijatelje u Italiji, slali su me u London, Oksford, Kembridž, svake godine po mesec dana preko leta da učim jezik. Jako sam zahvalan mojoj porodici što sam imao takvo detinjstvo koje mi je otvorilo mozak da mogu shvatiti koja je razlika živeti na Balkanu, kako je u Americi, a kako u Italiji – oduševljeno se priseća, i potom objašnjava na koji način su mu te lekcije iz detinjstva pomogle u košarkaškoj karijeri:

– Evo primer. Kada mi dođe mladi Amerikanac, koji god tim da treniram, to je kulturološki i životni šok. Prva stvar koju mu kažem: “Nemoj nikad upoređivati!”. Jer, ako ti želiš imati svoj “Taco Bell” u  3 ujutru, u Beogradu, Rusiji, Nemačkoj – nećeš! Za mene je isto. Ako ja želim istu kafu koju pijem ispod kuće u Milanu, koja je za mene najbolja, da popijem u Beogradu, to neću moći i neću biti zadovoljan. Ali, mogu naći nešto drugačije i bolje i mogu sa tim živeti. Nikada ne želim da upoređujem ono što imam i što nemam. Dobro postoji svuda. Ako tražiš loše, nađeš loše, ako tražiš dobro nađeš dobro.

”VAŠ JE SIN MALO USPOREN”

– Nije lepo da se kaže ali sam se razlikovao. Bilo je i problema. Kada sam imao 9 godina, škola je zvala moju mamu da dođe na razgovor. Ona je iz Jugoslavije iz komunističke zemlje, a živi u Italiji, nezgodna situacija. I, ona ode, sedne, a profesor kaže mojoj mami: “Imamo problema sa vašim Andreom. Mislimo da je malo sa glavom spor.” Moja mama plače odmah. Ništa gore od toga kada ti je dete takvo.

– Ali, posle prvih 30, 40 sekundi šoka, ona pita: “Zašto, šta je bilo?” Učitelj izvadi papir, pokaže i objasni da je dao domaći zadatak deci da napišu deset rečenica. Učitelju nije bilo jasno šta sam ja radio jer… jedna rečenica je bila na italijanskom, a druga na srpsko-hrvatskom. Pojma nisu imali šta je to, pa su mislili da sam malo retardiran. Ipak, moja mama se jako dobro osećala posle toga. Samo im je rekla: “Sve je u redu”. I da, tokom tog odrastanja bio sam malo u konfuziji, ali mi je to otvorilo brojne šanse u životu.

VI ITALIJANI NEMATE POJMA – MILANO, JUGOSLAVIJA I KOŠARKA

Kao mali, a verovatno i danas, Trinkijeri gleda fudbal i navija za Milano. Ljubav prema Rosonerima usadio mu je otac od kojeg je, takođe, dobijao važne životne lekcije. Jedna od njih je način na koji se navija za svoj tim.

– Moj tata je kupovao sezonske karte za Milan i za Inter. Ja mali, ali shvatim da mi jedne nedelje idemo da gledamo Milan, druge nedelje idemo da gledamo Inter. Zato sam pitao za koga mi to navijamo i zašto idemo da gledamo Inter? A, on mi ovako kaže: “Idemo i navijamo da Milan dobije, a da Inter izgubi.

Ipak, u gradu u kojem su svi ludi za fudbalom, i u kojem se rivalstvo Milana i Intera oseća se na svakom koraku, Trinkijeri nastavlja da prati košarku, koju je “otkrio” i zavoleo u Jugoslaviji. Kako se od malena razlikovao po svemu u odnosu na vršnjake, umesto fudbalskih legendi Milana, uživao je igrama Dražena, Divca, Kukoča, Rađe, Danilovića….

– Svako leto sam išao na Jadran. A tamo čujem… VI ITALIJANI NEMATE POJMA! Tako je bilo…Samo ću reći…Dražen Petrović, Paspalj, Divac, Đorđević, Danilović… To je bilo peglanje svaki dan. Ja se bez dileme zaljubio u sve to, u atmosferu, priče, sport, ljude…

– Milano je veliki grad koji ti priušti brojne stvari, bilo je i košarke, ali prava košarka je bila sa one strane Jadrana, u Jugoslaviji. Milano je bio Bili, Simak i Trejser i to su bile godine Kupa Šampiona, nije bilo Evrolige. Sećam se kako je Dražen jednom razbio Milano, dao je 30 poena. Bio je to “one man show”. Nezaboravno. On je za mene Stef Kari, pre Stefa Karija. A onda Jugosplastika… Kukoč, Rađa, Sobin, Sretenović..Bila je to košarka koja se nikada nije videla sa ove strane mora. A onda je došao i Partizan…

HARVARD I RAZNOŠENJE PICA

Ipak, i pored ljubavi prema sportu, osim košarkaške strasti, za koju su svi, osim njega, mislili da je samo prolazna faza, Trinkijeri je trebalo da krene drugačijim životnim putem. Sve je bilo “nacrtano” samo za njega.

– Nije trebalo da ja postanem trener. Ja sam to voleo, ali trebalo je odem na Harvard na studije, jer je moj tata tamo diplomirao u dva navrata. Moj put je već bio nacrtan. Ali, ja se zaljubio u košarku. To je bila strast, pa sam i rekao mojima da ću postati trener. Ćale mi se smejao i pokušao je da mi objasni da ne mogu da živim od hobija jer, u tom trenutku ja nisam bio dovoljno dobar igrač.

– Samo sam želeo da radim nešto u košarci, ali nisam imao nacrtan put. Shvatili su da ne mogu da me stave u avion na silu. Rekli su mi da je to moja odluka, ali da moram sam. I… morao sam da izmislim kako sve to da izvedem. Jednostavno moraš. Tako neki put moraš voziti auto za picu. Potrčko, i to sam bio. Radio sam i u jednoj engleskoj banci. Vremenom, polako, uz veliku želju, i veliki izazov, potrudio se, imao sreće… postao sam ovo što jesam.

DOKTORI SU VAŽNIJI NEGO TRENER – ŽIVOTNA LEKCIJA ANDREE TRINKIJERIJA

Kako obično i biva, košarkašku put nije bio lak. Zvanično, karijeru je započeo je kao asistent u Milanu. Put ga je kasnije vodio preko Triboldija, Verolija, Kantua. Nizao je uspehe, “rasto” kao trener. Stigli su i pozivi Uniksa, Bamberga i sada Partizana. Iako spada u grupu mlađih i perspektivnih evropskih trenera ne voli hvalospeve.

– Pitaću te jedno glupo pitanje. Da li je trener dobar jer dobija utakmice, ili dobija utakmice jer je dobar?

– Košarka je jako zanimljiv sport. Rezultat nije u rukama, nije u igraču, a sigurno nije u treneru. Puno puta mi se desilo da sam napravio fantastičan posao i zadnji šut nije ušao, a neki put mi se desi da nisam bio baš kreativan i fokusiran, ali sam dobio, a ušao je neki neverovatan šut. Ja ne želim da stavim pečat na “dobar i loš trener”. Ne radim u bolnici, ne spašavam život. Doktori su puno važniji nego trener.

– Znam koliko je ovo zahtevan posao, dajem sve od sebe. Amerikanci kažu “Sve je u pobedi”, ali ne smatram da je tako – objašnjava mi, i daje koristan savet i potom nastavlja priču o tome kako je otkrio Hajnsa, Gaudloka, Lengforda…

TRENER IZ PODRUMA,KOŠARKA “IZ RAJA” I SUSRETI ZA CEO ŽIVOT

Od početka njegove košarkaške priče, uživao sam slušajući harizmatičnog Italijana koji je sa posebnom emocijom, koja ga i pokreće, govrio o Eks-Ju košarci. Kako kaže, znanje je “krao” od profesora Ace Nikolića, koji je radio u Italiji, Žeravice, kasnije od Obradovića, Vujoševića… Ipak, na pomen Kantua koji je vodio, i pitanja o tome, da li zna koji je još trener proslavio taj klub, usledio je, za mene najemotivniji momenat našeg razgovora. Trinkijeri je blago, sa još širim osmehom na licu (ako je to ikako moguće), nežno, i sa velikim poštovanjem, odgovorio:

– Sigurno. Znam… Čak sam ga i upoznao. Bora… Bora Stanković…. On je napravio istoriju kluba. On je doveo klub na najveći nivo u Evropi.

– Znaš,trenerska škola Eks-Ju je broj 1, 2, i 3. Italijanska škola je vrlo dobra. Ja sam samo pokrao levo, desno, gore i dole.

– Ja sam trener iz podruma. Mene niko nije znao prvih 10 godina moje karijere. Ja neću nikada zaboraviti kad je Jugoplastika došla u Milano… Tamo, Dantoni, Menegin, a ekipa nije videla loptu, jer Toni je igrao trojku, Dino četvorku, mislim, Sobin na petici. Milano je igrao čuvenu zonu 1-3-1. Ja video tu utakmicu. Mislim da je Jugoplastika dala 10 koševa da lopta nije takla pod. Rekao sam: “Tako se igra smo u raju!”. To je bilo nešto što neću nikada zaboraviti, bio sam u dvorani na toj utakmici.

Kako je karijeru gradio postepeno, iz nižih, ka najačim ligama i evroligašima, susret sa svojim košarkašim miljenicima usledio je nešto kasnije. Jedno ime, i jedan susret, posebno izdvaja:

– Dino Rađa… Dino Rađa – ponavlja Trinkijeri kao da još jednom proživljava taj momenat i nastavlja:

– Dino je iz Splita. Dalmatinac, pravi. Došao je kod mene u Bamberg, da se upoznamo i da budem selektor Hrvatske. Za mene je to bila ogromna čast. Ogromna. Neću zaboraviti kada je na trening došao i Nikos Zizis, ide kod njega da ga pozdravi i zamoli za autogram, jer to je Dino Rađa.

JUGOSLOVENE MIKSAJ KAKO HOĆEŠ – DRIM TIM JUGOSLAVIJE KOJI BI VODIO

Trener koji vam o košarci u Jugoslaviji može pričati danima, na momenat ostao “bez teksta”. Zamoljen je da odabere petorku svih vremena, koju bi vodio.

– Ovo je teško…..Moram dve petorke. Jednu ogromnu: Dražen, Danilović, Kukoč, Rađa, Divac i jednu malo više “small ball”: Đorđević, Dražen, Žarko, Dejan Bodiroga i na peticu…Divca. Ma ne, gde ću posle Stojakovića?… Ma, ne možeš…. Imaš dvadeset igrača koje možeš miksati kako hoćeš.

PARTIZAN I MIRIS KOŠARKE

Sada je u Partizanu. Među crno-bele je došao kako bi na svojoj koži osetio taj “miris košarke” i magiju Pionira. Jedan milanski espreso i “tradizione di famiglia” bili su dovoljni da prihvati izazov.

– Došao u sam u zbilja specijalnu sredinu. Biti trener Partizana je nešto što samo onaj ko je taj klub trenirao može osetiti. To nije ništa normalno. Meni je jasno, klub je teška vremena prošao, Navijači, Grobari su teška vremena prošli. Preživeli… Nisam nikada, do sada, osetio takvu čistu ljubav za ovaj dres, za ovaj tim i za ove igrače.

Tim koji je zatekao nije birao sam. Nenad Čanak dao je ostavku posle izgubljenog meča od Zadra u Areni. Kako je nešto moralo da se menja, Trinkijeri je došao kao idealno rešenje, ali pred sebe nije postavio nikakav cilj.

– Namerno nisam želeo imati očekivanja. Želeo sam da osetim svaku nijansu. Nisam se uopšte pripremio. Rekao sam sebi: “Svaki dan, novi dan!”.  Svaki trenutak je novi trenutak. Velika je odgovornost. Želeo bih, iskreno, vratiti nešto – izgovara Trinkijeri, i potom na pitanje o tome da pojasni navijačima, šta je tačno, to “nešto” čemu teži, vrlo odlučno nastavlja, i to kontrapitanjem:

– Pa šta sam ja? Košarkaški trener. Šta je košarka? Emocija… Ja mislim da su trofeji samo za prašinu. Ali, onaj put sa ljudima… Put čiste emocije, to se ne zaboravlja. Trofeji? Jako lepo, jako važno. Ali, na kraju samo ga staviš tamo i on skuplja prašinu. Taj osećaj, emocije koje si imao sa ljudima i kada osvojiš i kada izgubiš jedan trofej… Za mene je to najvažnija stvar. Samo o emocijama mogu pričati.

TRINKIJERI JE LEGENDA – JOŠ NE

Posle sada već čuvenog “espresa”, utisak navijača je da klub kreće uzlaznom putanjom. Ipak, trener crno-belih je oprezan.

– Ja svaki dan obučem opremu Partizana i mislim… Obradović, Vujošević, Nikolić, Žeravica… Trinkijeri? Još ne. Sve ima pravo vreme.

– Dobra je bila pobeda i plasman u TOP 16, ali, posle nje sam znao kako će biti sa Cedevitom. Znam koju ekipu imam. Za nas, da igramo TOP 16 Evrokupa… to je svetski rekord. Imamo u Viljnusu još tešku utakmicu, i posle toga ponovo idemo korak, po korak. Samo tako može ova ekipa. Ali, da se Partizan vratio, jeste. Nije Evroliga, ali… recimo da je Evrokup početak. Moglo je biti puno gore. Mnogo bolje? Da. Moglo je. Ova ekipa bi trebalo da trenira 10 puta više. Ja moram da nađem način da to rešim. Bez dileme, radim najlepši posao na svetu.

Brojne navijače zanima gde klub može biti narednih sezona.

– E, baš to i mene jako zanima. Ne želim lagati navijače. Oni sve daju klubu. Odgovor je da ja ne znam. Zavisi od mnogo stvari. Prvo, moramo shvatiti koji igrači mogu nositi ovaj dres. Došao sam u novembru. Još uvek to gledam. Drugo, iz ovog tima moramo najbolje da izvučemo. Šta će biti ove sezone, više zavisi od drugih, nego od nas. Mi ćemo biti bolji sigurno. Imamo emotivnu ekipu, u velikoj sredini. Ovo je velika ljubav, velika ljubav, velika ljubav… – ističe Trinkijeri i potom, na svoj način “golica maštu” navijača na pitanje o pojačanjima:

– Nova je godina, to su teške teme. Mi ćemo sve uraditi da pojačamo ovu ekipu. A, neki put pojačanje može biti i reorganizacija ekipe koju imaš. Postaviti nekog na pravu poziciju.

PARTIZAN ZVEZDA I VEČITO RIVALSTVO

U Srbiji uspeš kada ti skandiraju ime, ili kada završiš u vicu. Andrea je uspeo i jedno i drugo jer je njegovo ime odzvanjalo Pionirom, pa je “slavlje” sa navijačima bilo neminovno. Takođe, navijači Zvezde, koji ga, nesumnjivo cene, šaljivo su prokomentarisali pobedu nad crno-belima u derbiju kao – ”tradizione di famiglia”.

– Da. U karijeri su mi skandirali ime, ali ne kao što je to bilo u Pioniru. Kada je dan utakmice, igramo u toj hali, meni je festival. Doživljavam to mesto kao deo sebe i najveći gušt za trenera je biti trener tamo. To nije samo dvorana, to je entitet, tamo se živi, tamo se diše. Meni je to najlepše. Nisam u prvi mah hteo da izađem, a onda sam osetio da je to zbilja nešto. Izašao sam samo da zahvalim, ali nije zbog mene. A osećaj….nemamo dovoljno vremena da to opišem. Ipak, ne želim da živim od toga.

– Znaš, hodaš po gradu i vidiš legende. NBA, olimpijske medalje, Evroligu…Ja sam uvek voleo ovu košarku. Pet gradova košarke postoji na svetu, možda tri…a tu je Beograd.

– Ja ne mogu da se okrenem – kaže Trinkijeri, a onda “rešava misteriju” i odgovara, da li je bio blizu potpisa za Zvezdu.

– Imaš naočari, ali pogledaj ovo….Grb Partizana. To je odgovor!

TRINKIJERI – HRANA, PSOVKE I KAFANA SA ŽELJKOM

Osim porodice i košarke, Trinkijeri, i te kako, ume da se zabavlja. Posebno uživa u dobrom zalogaju. Važi za jednog od najboljih kuvara među trenerima, a sigurno je i najbolji trener među kuvarima. Pred ovu Novu godinu, dobio je zanimljiv poklon – srpske tartufe, za specijalitet koji pravi “pastu od tartufa”. Baš zato analizirao je srpski produkt iz stručnog ugla.

– Znaš šta. Ja kao trener sam ok. Ali, kao “šef”, tu sam vrhunski. Super. Ostao sam bez reči. Nisam nikada u životu probao ove tartufe iz Srbije. Inače, tartufi su novembar, decembar u Italiji jako popularni. Ali, ovi su… Kada imam vremena, pre velike utakmice to mi je omiljeno. Pozovem tri, četiri prijatelja na večeru i onda, kuvam… Jednu paštu, jednu ribu, jedno meso, jedno predjelo…

Kako je radio u brojnim država širom Evrope nije imao dilemu prilikom izbora…Wurst mit Kartofeln, suvlaki, boršč, calamaretti fritti ili pljeskavica na kajmaku….još ako je u društvu sa Željkom Obradovićem.

– Perfavore – izgovara “kao iz topa” – Pljeskavica na kajmaku i nemamo više pričati… A Željko i kafana… To je naporno – smeje se oduševljeno i nastavlja – Željko ostaje za mene Željko uvek! Ali je naporno. Ne mogu baš tačno da pojasnim, ali on je “top” u svemu.

Pored brojnih teških izbora koji su sastavni deo svakog njegovog dana, jedan je ipak nešto lakši. Reč je o izboru jezika i psovki koje je ponekad primoran da koristi.

– E to vidiš, to mi je najlakše. To ide ono, bez problema. Čak, neki put se zaglavim, jer zaboravim koliko je teška psovka pa neki put malo preteram. Ali, ja sam uvek u stanju da kažem… Ja sam kriv.

VREME ZA RAD I NOVE POBEDE

Za sam kraj napominje da Novu godinu ne slavi, provodi je radno, kaže, tako je navikao godinama unazad. Ipak, jedna želja namenjena je upravo timu koji predvodi.

– Ovde se slavi Božić 7. januara, a kod nas u Italiji to je 25. decembar. Na sve se navikneš. Život je stvar prioriteta, a trenutno moj prioritet je Partizan, i to, da ekipa radi i da se razvija. Moja najveća želja je da vratim nešto Grobarima. Toliko su mi dali, da im moram nešto vratiti. Ne znam kako će to da izgleda. Ja mogu samo obećati da ću se boriti i kopati svaki dan da sve najbolje bude. Kada bih uradio 70 posto od onoga što sam zacrtao, bilo bi dovoljno.

Kada voliš košarku, kada je pratiš u kući, na ulici, na poslu…u svakom momentu, i kada ispred sebe imaš nekoga ko košarku “živi” i oseća na svojoj koži, poželiš da postaviš još bezbroj pitanja koja se sama nameću, takav ishod je neminovan.

Ipak, posle podužeg košarkaškog putovanja punog emocija, lepih sećanja, ali i prioriteta i košarkaških puteva kojim prolaze najbolji, Andrea Trinkijeri, otac, sin, trener Partizana, veliki Šef sopstvene kuhinje, “italijanski šmeker sa balkanskim mentalitetom”, nesuđeni diplomac Harvarda, morao je da nastavi dalje. Razumeo sam ga. Košarka je suviše velika da bi sve stalo u jedan razgovor.

Verujem da je i on mene. Ipak je “miris sporta pod obručima” suviše jak da bi se tek zagrebala površina u kratkom ćaskanju.

“Još koja” o NBA i Evropi, o medaljama, legendama, neprospavanim košarkašim noćima moraće da sačeka… Sigurno je, biće prilike da se priča nastavi. Kada? Kojim povodom? Ko to zna? Možda baš, kada se slegne prašina na nekom od budućih trofeja, koje je harizmatični Italijan najavio.

(Saša Grujović – [email protected])