Proleće 2016. ličilo je na šahovsku partiju u kojoj „privremena uprava“ odlaže kapitulaciju uz izgovor takmičarskog interesa kluba
Podatak da je Partizan u poslednje četiri godine, sedam puta menjao trenera nedvosmisleno potvrđuje da u Humskoj 1 mnogo toga nije kako bi moralo da bude.
Jer, ako su od njih šestorice, Marko Nikolić je dva puta u tom periodu bio šef stručnog štaba, čak četvorica posle poverenja dobijali i otkaze, a samo su Zoran Mirković i Ivan Tomić samoinicijativno otišli, logičan je zaključak da uprava koja ih je dovodila i kasnije smenjivala, nije radila dobro i da je imala loše procene.
Partizanov sunovrat počeo je dolaskom Zorana Popovića na čelo kluba u zimu 2014. Predstavljen kao ugledni biznismen ostao je upamćen kao predsednik koji se posle dva meseca suočio s prvom ostavkom – Dragana Ćirića na tek postavljenu funkciju sportskog direktora, a vrlo brzo smenio je i Marka Nikolića iako je Partizan čvrsto držao prvu poziciju.
Zoran Milinković sačuvao je bodovnu prednost u odnosu na Crvenu zvezdu, osvojio šampionsku titulu, uveo Partizan u Ligu Evrope, ali za Crvenom zvezdom toliko je zaostao na tabeli da je u finišu jesenjeg dela nove sezone – 2015, jednostavno morao da bude smenjen.
Umesto Milinkovića klupu Partizana preuzeo je LJubinko Drulović i viđeno „proleće u Evropi“ pretvorilo se u košmarnu zimu.
Poraz od Augzburga u Humskoj i neočekivana eliminacija iz Evrope izazvali su prve potrese do tada idilične atmosfere…
Uprava je smenila Drulovića posle samo dva meseca, angažovala Ivana Tomića – četvrtog trenera za samo devet meseci!
Zahtev navijača da i rukovodstvo ode iz Partizana sveo se na ostavku predsednika Popovića… U međuvremenu Ivica Iliev postao je sportski direktor.
Proleće 2016. ličilo je na šahovsku partiju u kojoj „privremena uprava“ odlaže kapitulaciju uz izgovor takmičarskog interesa kluba.
U iščekivanju „najboljeg trenutka“ za održavanje Skupštine, Partizan je „potrošio“ proleće, a trener Ivan Tomić sezonu je spasao osvajanjem Kupa Srbije…
Izvor:Sportski žurnal
