Todorić o Partizanu: Vizija pravi razliku, ne samo budžet (VIDEO)

Todorić o Partizanu, u razgovoru za Meridian sport, nije zvučao kao čovek koji se hrani uspomenama, već kao neko ko i dalje vrlo jasno vidi gde se veliki klub pravi, a gde počinje da skreće sa svog puta. Upravo zato je taj razgovor važan. Nije tu najzanimljivija nostalgija za Kićom, Danilovićem, Duletom ili Željkom, nego poruka koja se provlači kroz skoro svaku temu: Partizan je bio najveći onda kada je imao plan, hrabrost i ljude kojima je verovao dovoljno da grade sistem, a ne samo da gase požare.

Todorić je trenutno savetnik predsednika Partizana. Utisak je da njegov glas vredi više od protokolarne funkcije.

Ukratko

• Todorić najveće Partizanove ere objašnjava vizijom Kićanovića i Danilovića, ne pukim autoritetom njihovih imena.
• Upozorava da su rezultat, stranci i kratak rok pojeli prostor za mlade igrače i klupsku školu.
• Prošlu turbulentnu sezonu vidi kroz Karlikovu povredu, lošu konstrukciju rostera i pucanje unutrašnjih odnosa.

Kića i Danilović nisu bili samo legende, već ljudi sa planom

Najvredniji deo Todorićeve priče nije sentimentalna crta o dugom prijateljstvu sa Draganom Kićanovićem, iako i to daje težinu svemu što govori. Važnije je kako objašnjava razliku između velikih imena i velikih rukovodilaca. Za Kiću i Danilovića ne kaže samo da su bili autoriteti, već da su imali viziju.

Za Kićanovića je to rekao gotovo školski jasno: “Taj posao ne možeš da radiš ako ne možeš da predvidiš neke stvari.” Onda je objasnio i kako je ta vizija izgledala u praksi — dovesti četiri ili pet najboljih mladih igrača, zadržati nekoliko iskusnih, zaštititi njihov razvoj i pogoditi trenera koji može da ih vodi.

To je suština Partizanove zlatne formule. Ne kupiti gotovu sliku, nego napraviti generaciju.

Slično čita i Danilovićev period. Njegova ključna odluka, po Todoriću, nije bila dnevna improvizacija, već potpuno poverenje Dušku Vujoševiću i jasna podela odgovornosti. U tom delu razgovora Todorić zapravo podseća na nešto što se danas prečesto zaboravlja: ozbiljan klub nije zbir dobrih imena, već lanac odluka koje imaju kontinuitet.

Partizan je, po toj logici, bio najveći kada je znao dve stvari — kakvu ekipu hoće i kome daje ključeve od svlačionice.

Od fabrike asova do rostera sa 90 odsto stranaca

Možda i najteža, a najpoštenija Todorićeva opaska tiče se onoga što je Partizan nekad bio, a danas sve ređe jeste. Govoreći o tome zašto klub više nije ista fabrika vrhunskih igrača, nije tražio laka opravdanja. Naprotiv, pogodio je pravo u nerv domaće košarke.

“Rezultatima su opterećeni i Zvezda i Partizan… treneri izbegavaju da im daju šansu računajući da će uspeh ostvariti sa iskusnijima i sa strancima kojih je svake godine sve više i više.”

To nije samo žal za prošlim vremenima. To je dijagnoza modela koji je postao previše kratak. Kada veliki klub živi od trenutnog rezultata, onda mladi igrač prvi ispada iz plana. Kada uz to raste novac, raste i panika da se taj novac odmah “opravda”. Tako dolazite do ekipa punih stranaca i sve manjeg prostora za razvoj onoga što je Partizan nekada razlikovalo od drugih.

Todorić je tu otišao i korak dalje, rekavši da su i Partizan i Crvena zvezda u poslednjih godinu-dve imali timove sa “90 odsto stranaca”. U toj rečenici nema navijačkog prenemaganja, već upozorenje. Ako svi krenu istim putem, Partizan više ne gubi samo minutažu za klince. Gubi deo svog identiteta.

Ovo jeste dobar trenutak da se kaže nešto neprijatno, ali pošteno: Partizan ne može dugoročno da bude samo potrošač tržišta. Njegova najveća snaga je oduvek bila da proizvodi — igrače, trenerske karijere, ozbiljne timove i osećaj da klub zna šta radi i kad nema najviše novca.

Karlikova povreda nije cela priča, ali jeste okidač

Kada je pričao o prethodnoj turbulentnoj sezoni, Todorić nije glumio čoveka koji iz prikrajka zna sve. Baš suprotno, ogradio se pošteno i rekao da “gleda malo sa strane” i da ne zna sve detalje. Upravo zato njegov zaključak deluje ozbiljnije.

“Mislim da je ključ cele sezone bila povreda Karlika Džonsa, da se on nije povredio sigurno bi sezona otišla u drugom smeru.”

To je važna početna tačka, ali ne i jedini razlog. Odmah zatim je otvorio i druge pukotine: loše odnose unutar ekipe, epizodu sa Tajrikom Džonsom, situaciju sa Braunom i, možda najvažnije, činjenicu da je Partizan u sezonu ušao sa jednim plejmejkerom.

Tu je suština njegove kritike. Povrede se dešavaju svakome. Problem nastaje kada roster nema osigurač. Kada jedan udarac izbaci iz ravnoteže celu sezonu, onda nije stvar samo u maleru, nego i u konstrukciji tima. Nije problem što se greši. Problem je kada te greške otkriju da plan nije bio dovoljno širok da izdrži prvu ozbiljnu krizu.

Todorić se nije zatrčao da deli presude. Ali iz nekoliko rečenica rekao je sasvim dovoljno: sezona nije pukla samo zbog jedne povrede, već zato što se posle nje sve drugo previše lako raspalo.

Partizan ne traži samo novog trenera, nego novi kontinuitet

Kada govori o Vujoševiću i Obradoviću, Todorić ne upada u zamku idolopoklonstva, iako je jasno koliko poštuje obojicu. Njegova važna rečenica je druga: “I treneri kao i igrači stvaraju se.” Tu je možda i najkrupnija tema za Partizan posle svih velikih era.

Klub je godinama imao trenerske gromade koje nisu donosile samo rezultate, već i osećaj pravca. Kada takvi ljudi odu, nije dovoljno samo popuniti klupu. Mora da se napravi nova linija kontinuiteta. Todorić otvoreno sumnja da će se uskoro pojaviti neko ravan tim imenima, ali ipak ne zatvara vrata ideji da domaći trener može da sazri za Partizan.

To je važnije nego što zvuči. Jer pitanje nije samo ko sedi na klupi, nego da li klub opet ume da stvori svog čoveka i da ga zaštiti dovoljno dugo da ostavi trag. Partizan je to nekad znao bolje od svih. Poslednjih godina, utisak je, češće traži gotovo rešenje nego što stvara sopstveno.

Todorićev intervju zato vredi više od nekoliko jakih uspomena i par lepih anegdota. Iz njega izlazi vrlo jednostavna, ali ozbiljna poruka: Partizan ne postaje veliki kada potroši više, već kada zna šta gradi. Kića i Danilović su, po njegovim rečima, imali viziju. Vujošević i Obradović dobili su poverenje da sistem iznesu. Mladi igrači su imali prostor da pogreše i porastu.

Ako Partizan danas traži put nazad ka toj težini, onda bi ovakve reči morao da sluša pažljivije nego što to obično radi. U suprotnom, ostaće mu samo uspomena da je nekad bio fabrika svega onoga što sada pokušava da kupi.