Todorić : Ko god da dođe neće mu biti ni malo lako jer je Partizan institucija koja je poslednjih godina zbog velikih finansijskih problema počela da se urušava

Svi oni koji su se u sredu uveče našli u dvorani “Aleksandar Nikolić” bili su začuđeni što Toša nije bio na svom mestu, na klupi najbliži zapisničkom stolu. Njegova stolica bila je prazna. Todorić je u društvu povređenih igrača Partizana, tik uz teren, odgledao meč Evrokupa protiv Bilbaoa.

Dan kasnije iz kluba je stiglo objašnjenje – Todorić više nije sportski direktor i ubuduće će biti savetnik predsednika Ostoje Mijailovića.

Petak oko podneva, u Humskoj situacija mirna i pored serije poraza. Todorić je na radnom mestu pod tribinama stadiona Partizana kao i svih proteklih godina. Posle igračke karijere (1972-1983) u klub se vratio 1985. i ostao do danas. Bio je član marketinga, pomoćni trener, sekretar, generalni sekretar i sportski direktor.

“Da li sam iznenađen odlukom kluba? Ne, promene su sastavni deo svakog posla i života. Ova moja priča u kojoj sam imao jednu od glavnih uloga dugo je trajala, tridesetak godina i logično je bilo da će jednom da se završi,” kaže Todorić za Sport klub i otkriva jedan detalj:

“Pre početka sezone trebalo je da se povučem, međutim, situacija je bila takva da nije bilo ni uprave, ni ljudi koji bi mogli da nastave da rade i dogovorili smo se da ostanem sportski direktor. Nije bilo planirano da se ovo uradi tokom sezone, ali s obzirom na seriju loših rezultata, promenu trenera na moju inicijativu odlučeno je da se i ja povučem i da se u klub dovedu mlađi ljudi, Partizanovci, koji će probati svojom energijom i znanjem da najpre završe ovu sezonu na način na koji smo palanirali, a onda sledeće da probaju da vrate Partizan na mesto na kom je bio do pre nekoliko godina. Sve je ovo normalno. Ja sam potpuno miran. Ostao sam u klubu, istina je neću biti na glavnoj sceni, a svojim znanjem i iskustvom trudiću se da pomognem mlađima onoliko koliko smatraju da je potrebno.”

Spominje se da bi vaš posao mogao da nastavi Nikola Lončar, član generacije koja je 1992. osvojila Kup šampiona?

“Znam da Nikola ima poslovnih obaveza u Španiji. Nisam razgovarao sa njim. Ko god da dođe neće mu biti ni malo lako jer je Partizan institucija koja je poslednjih godina zbog velikih finansijskih problema počela da se urušava. Ne samo mom nasledniku, nego i celom menadžmentu kluba neće biti lako da klub vrate na mesto na koje očekuje amrija navijača, a to je mesto u Evroligi. Zadatak svih u klubu je da pomognemo novom čoveku, a ja mu lično želim sve najbolje.”

Partizan je od 2014. godine bez osvojenog trofeja što je najduži niz u novijoj istoriji kluba. Koji je osnovni razlog urušavanja giganta iz Humske?

“Sport je vrlo specifična kategorija i kada klub posle 20, 30 godina dominacije dođe u situaciju u kojoj smo mi sada ne može preko noći da se podvuče crta i kaže: “Sada ćemo da krenemo gore”. To je proces koji traje. Prvo treba da se sanira situacija u klubu. Danas nema više foliranja i neplaćanja, ekomonija je postala vrlo značajan faktor u sportu i ona određuje pravce funkcionisanja. Znanje ljudi iz kluba i njihova sposobnost da eventualno sa manje novca ostvare dobre rezultat dolazi u situaciji kad imaš čiste račune. Mi ih nemamo. Vreme kada smo sa malo novca pravili velike rezultate je prošlo i to vreme se teško može ponoviti. Da bi Partizan krenuo da napreduje mora da dođe na zdravu osnovu, da sanira finansijsku situaciju. Mora da se da se zna koliko će novca da se odvaja na dugove, koliko na ostale stvari i Partizan će tek tada imati šansu da se vrati tamo gde mu je mesto. Partizan je bez obriza na trenutnu situaciju institucija i magnet za mlade igrače. Uvek smo bili avangarda. To se izgubilo poslednjih godina, ali optimist sam. Proces promena u klubu još nije završen i sigurno će doprineti da se vratimo na stazu uspeha.”

Crno-beli su u finansijskoj dubiozi godinama. Kako biste opisali trenutnu situaciju u klubu, da li je gora nego pre dve i po godine kada je Nikola Peković preuzeo ulogu ‘spasioca’?

“Situacija je iz godine u godinu sve lošija. Možda je pre dva leta bilo teže jer 20 dana pre početka lige nismo imali ništa. Onda se pojavio Nikola i dao svoj novac kako bismo uopšte počeli sezonu. Od tada do danas klub se muči i grca u besparici i dugovi su sada veći nego što su tada bili. I mi u klubu smo pre nekoliko dana saznali da je dug veći od 7 miliona evra. Situacija je teška, ali ono što raduje je da upravni odbor na čelu sa predsednikom Mijailovićem nije klonuo duhom. Imaju mnogo elana i želje da se uhvate u koštac sa problemima i za godinu, dve vrate Partizan gde mu je mesto.”

Da li je trojka Nolana Smita, kako mnogi smatraju, iz polufinala ABA lige protiv Cedevite u sezoni 2013/14. bila ključna u urušavanju Partizana?

“Da nije bilo te trojke agonija bi se samo prolongirala. Mi smo već tada bili u ogromnim dugovanjima, igrači su igrali bez para, nisu bili plaćeni. Da se pomenuta trojka nije dogodila samo bi se odložilo sve ono što nas je kasnije zadesilo. Glavni razlog za sve što se dogodilo poslednjih godina su finansije. Vuku se repovi još iz protekle decenije. Finansijski problemi su počeli posle Fajnal-fora u Partizu 2010. Bilo ih je i pre Partiza, ali ne u tolikoj meri. Zašto je to bilo tako je neka druga priča i ne bih sada da ulazim u detalje.”

Ova sezona je specifična i po tome što su navijači vrlo brzo izgubili strpljenje za Mutu Nikolića. Ni najstariji navijači kluba iz Humske ne pamte da se zviždalo trenerima?

“Sve se brzo dogodilo i nisam imao vremena da napravim valjanu analizu. Očigledno da nije bilo hemije između Mute i navijača. Da li su to neki repovi od ranije stvarno ne znam. Letos smo razgovarali sa dvojicom, trojicom trenera, ali jedini koji je želeo da se uhvati u koštac sa problemima bio je Nikolić. Prihvatio je da preuzme ekipu koja je tada imala samo četvoricu igrača. Pokušao je nešto da napravi. Sezonu smo počeli sa malim budžetom, koji se vremenom, zbog dolaska novog predsednika, povećavao, a porasle su i ambicije”, ističe Todorić i navodi još dva potencijalna razloga loših rezultata.

“Prvo, Muta je dva meseca bio sa reprezentacijom Srbije i ekipa je u sezonu ušla sa trenerom koji se priključio sedam dana pre početka takmičenja. Partizanova publika je uvek bila strpljiva i kada su treneri i kada su igrači u pitanju. U ovom slučaju strpljenje je bilo kratko. U sportu ceh obično plate treneri, a to je bio signal i meni da se sklonim. Drugo, u trenutku kada smo želeli da dovedemo Radeta Zagorca i kompletiramo ekipu ostali smo i bez Samarda Semjuelsa.”

Partizan ove sezone, osim u derbiju, nije imao punu dvoranu, a očigledan je i manjak energije koju navijači šalju sa tribina?

“Ne želim u ovoj situaciji da se bavim takvim analizama. Možda su navijači svih ovih godina izgubili strpljenje i veru. Do nekog momenta prošle sezone imali smo punu dvoranu…“.

Nenad Čanak se prihvatio teškog posla. Partizan u ABA ligi ima učinak 5-6 i svaka sledeća utakmica je praktično eliminaciona?

“Cela garnitura novih ljudi će sa velikom egergijom i entuzijazmom pokušati da izvuče ekipu iz nezavidne situacije. Od Čanka očekujem da će nastaviti nisku dobrih i uspešnih trenera koji su bili i igrači Partizana. Mislim da ima potencijal. Sigurno mu neće biti lako u početku jer je relativno mlad trener i svi u klubu treba da povedemo računa da mu pomognemo da ne doživi sudbinu svog mlađeg prethodnika Pere Božića koji je brzo “izgoreo”. Nenad ima sve uslove da bude odličan trener, a potrebno mu je malo i sreće.”

Partizan je godinama ‘proizvodio’ igrače i bio magnet za talentovanu decu. Vremenom se i to promenilo. Koliko menadžeri danas imaju uticaja na odluke košarkaša?

“Bili smo mangen jer su znali da će kod nas dobiti šansu na najvišem nivou, afirmisati se i potom u inostranstvu zaraditi obiljan novac. To vreme je prošlo. Partizan je 20 godina bio neprikosnoven i menadžeri i igrači su hteli da dođu kod nas jer smo im bili odskočna daska. U međuvremenu je Partizan urušen, ne igra prvi rang evropskih takmičenja, a dve godine nismo bili čak ni u drugom. Nismo plaćali igrače, momci su dobijali po tri, četiri, u najboljem slučaju pet plata u toku godine. U tavoj situaciji ko će da dovede igrača kod nas? Prvo mora da se napravi realan budžet kako bi igrači znali da će biti plaćeni. Partizan je počela da bije fama da nema novac, da ne igra elitno takmičenje… Situacija mora da se promeni iz korena. Prošle godine je bilo pomaka, isplaćeno je sedam, osam plata, ove bi svi igrači trebalo da budu isplaćeni kako bi krenula priča da svoje obaveze izmirujemo na vreme. Neophodno je da se promeni negativna slika o klubu i da igrači ponovo počnu da dolaze u Partizan. Danas svako dete ima menadžera, a činjenica je da nas je Crvene zvezda poslednjih godina pretekla i menadžeri igrače vode kod njih. Čak i neki koji nisu imali šansu da igraju u Zvezdi, a najbolji je primer Petar Rakičević, otišli su na Kalemegdan. Rakićević je imao potpisan ugovor sa Partizanom, a u Zvezdi se ‘skinuo’ jedom ili dva puta. Ne znam ni u kom je klubu danas,” rekao je Todorić i potom ispričao svoje iskustvo:

“Nikad nisam krio da sam kao klinac navijao za Zvezdu. Posle juniorskog Evropskog prvenstva 1972. godine u Zadru, kada je reprezentacija Jugoslavije osvojila prvu zlatnu medalju ikada, potpisao sam pristupnicu za Crvenu zvezdu. Imponovalo mi je, kao navijao sam za taj klub… A u Zvezdi su tada igrali Zoran Slavnić i Ljubodrag Simonović, bekovski par reprezentacije, a treći spoljni bio je Goran Rakočević. Kad se stišala euforija i kad sam bolje razmislio shvatio sam da sam potpisao smtrnu presudu. Neću da uđem ni na zagrevanje, a kamoli da igram. Ubrzo se javio Partizan i uopšte nisam razmišljao. Došao sam na stadion, potpisao, i molio Boga da se realizuje ‘džentlmenski sporazum’ između klubova i obučem crno-beli dres. Gledao sam kako da odem iz Zvezde jer sam znao da nema šanse da igram. Nisam bio ni jedan dan. A sada igrači imaju neki drugi rezon…“.

Koji periodu proveden u Humskoj je bio najidealniji?

“Uglavnom je bilo lepo biti deo Partizana jer smo beležili dobre rezultate, ređale su se titule, bili prvaci Evrope… Bilo je i kriznih momenata, ali nikada kao sada. Poslednjih četiri, pet godina situacija je sve gora, a najgore je što nemamo rezultate. Osetio sam i drugi deo priče i jedan od razloga poslednjih promena je upravo želja da se poboljša situacija u klubu, a da bi se to dogodilo menjaju se i ljudi koji učestvuju u toj priči.”

Koliko je posao koji ste obavljali tolike godine uticao na prijateljstva?

“Kada se baviš ovim poslom, pre svega, sa članovima stručnog štaba ulaziš u prijateljske relacije. Kada dođe do rastanka ti odnosi se narušavaju. Trudio sam se da se mnogo ne svađam, ali je to teško. Kada podvučem crtu više je onih sa kojima ne govorim nego onih sa kojima sam ostao u korektnim odnosima. To je cena ovog posla.”

Mnogo dobrih igrača doveli ste u Partizan. Koji transfer vam je najdraži?

“Bilo je reprezentativaca, NBA košarkaša… Ponosan sam što su danas u klubu ljudi koje sam ja doveo – Mlađan Šilobad je direktor, Zoran Stevanović direktor omladinske škole, Nenad Čanak trener, a Dušan Kecman tim menadžer. Potencijalno novog sportskog direktora Nikolu Lončara doveo sam iz Kragujevca. Najdraži transfer je angažovanje Dejana Tomaševića i Ljube Vidačića 1995. godine u paketu iz Crvene zvezde. Njihovim dovođenjem Partizan je postavio temelje za budućnost, a na neki način smo i Zvezdu oslabili”.

Da li postoji nerealizovani transfer zbog koga i danas žalite?

“Postoji. U leto 1997. dogovorio sam dolazak Milenka Topić iz BFC u Partizan. Dogovorili smo se sa njim, potpisali papire, međutim, politika i ljudi sa strane umešali su prste i klub je odustao od transfera. Sa Milenkovim dolaskom Partizan bi imao tim koji bi ponovo mogao da bude prvak Evrope. Godinu dana kasnije igrali smo na fajnal-foru u Barseloni.”

Proteklih decenija Partizan je imao nekoliko sjajnih generacija, a vrhunac je bilo osvajanje Kupa šampiona. Koja generacija je bila najbolja?

“U igračkom smislu to je generacija Divca, Paspalja, Đorđevića, Obradovića, Grbovića, Savovića, Pecarskog… Žao mi je što nije osvojila još neki trofej. Bili su prvaci Jugoslavije 1987, godinu dana kasnije učestvovali su na Fajnal-foru Kupa šampiona, a 1989. osvojili i Kup Radivoja Koraća. Mogli su više”.

Godina 1992. je zlatnim slovima upisana u istoriju kluba iz Humske. Da li danas, dve i po decenije posle istorijskog uspeha u Istanbulu, imate objašnjenje kako se to dogodilo?

“Teško je pronaći objašnjenje pogotovo što smo samo jedan meč odigrali u Beogradu. Sve ostale u Fuenlabradi. To je Partizan, to je objašnjenje. Po imenima generacija Divca i Paspalja bila je mnogo bolja, ali ništa nismo uradili u Kupu šampiona. Sa golobradim momcima i trenerom debitantom napravili smo najveći uspeh u istoriji kluba. To je Partizan.”

Kakva će vam biti zaduženja u klubu i odakle ćete ubuduće gledati mečeve?

“Mogu da pomognem oko sportskih pitanja. Tu sam, a koliko ću da pomažem zavisi od predsednika. Sve ono što sam do sada prošao može da se upakuje u finu kombinaciju. Nekad je i bolje biti po strani i trezvenije sagledavati situaciju. Zadatak svih u klubu je da pomognemo da se Partizan vrati na mesto koje mu pripada. Odakle ću da gledam utakmice? Nisam razmišljao, videću sutra kad dođem u dvoranu. I dalje ću biti uz ekipu, sve u meri koja bude odgovarala i stručnom štabu i meni,” poručio je Todorić koji je za Partizan odigrao 363 zvanične utakmice (šesti svih vremena), osvojio tri titule šampiona Jugoslavije, jedan Kup i dva Kupa Radivoja Koraća.