Rutinska pobeda crno-belih kao uvertira za polufinale Kupa Srbije – 2:1
Umela je Vojvodina sa Partizanom Sava Miloševića, ne ume potiv Partizana Aleksandra Stanojevića. Još se pamti kako je Nenad Lalatović triput u razmaku od dva i po meseca uzeo meru crno-belima leta 2020, međutim, posle toga se u srpski fudbal vratio aktuelni trener Parnog valjka i počeo Novosađanima da deli lekcije. Poslednja u okviru petog kola plej-ofa možda mu neće doneti veliki pomak u nameri da osvoji titulu, ali je jasan pokazatelj koliki je favorit za plasman u finale Kupa Srbije protiv istog rivala na istom mestu naredne srede.
Kao na početku sezone, kad je protunjao Novim Sadom, tako je Partizan ubrao Lale i u Beogradu. Maltene sve vreme je dominirao u pasu, lako razvijao akcije, stvarao šanse, dve iskoristio još u prvom poluvremenu i nagovestio šta su mu aduti u projektovanoj borbi za finale masovnijeg takmičenja. Gosti su bukvalno u poslednjoj sekundi uspeli samo da ublaže poraz (2:1), bez ikakve šanse da ugroze trijumf crno-belih, jer je arbitar Miloš Milanović odmah odsvirao kraj, ne dozvolivši da se krene sa centra.
Tri igrača zaslužuju poseban osvrt. Prvi – Nikola Terzić, zato što su se Grobari sedmicama pitali kako će mladi reprezentativac reagovati posle promašaja u večitom derbiju koji je mogao da lansira crno-bele na prvo mestu superligaške tabele. Odgovor je stigao u poslednja dva gola: na asistenciju iz Kruševca (autogol Saše Marjanovića) nakalemio je efektan pogodak već u četvrtom minutu, što bi trebalo da mu podigne samopouzdanje u završnici sezone i predstavlja iskupljenje za onaj propust na Marakani. Terziću je loptu doneo Kvinsi Menig, desetom asistencijom u sezoni i sam pokazao koliko mu odgovara da više dejstvuje po desnom boku u manevru.
Zatim – Rikardo Gomeš. Kako je krenuo njegov rafal letos bilo je jasno da će pomeriti granice ne samo na ličnom, već u klupskom planu. Pred odlazak na odmor, posle dubinskog pasa Bibarsa Natha, sam je bio protiv Dušana Stevanovića i Vladimira Kovačevića, čekao nekoliko sekundi podršku u ofanzivi, kad je video da saigrači sporo stižu u kazneni prostor opalio je po lopti, savladao Emila Rockova i ušao u istoriju. Gol napadača sa Zelenortskih Ostrva znači da je postao najbolji strelac u jednoj sezoni superligaškog fudbala otkako se Crna Gora odvojila od Srbije (2006). Prethodno su po 25 puta bili precizni Aleksandar Katai i Milan Makarić, ali sad ih je prešišao povratnik iz arapskog sveta, koji je ujedno sustigao ostvarenje Sava Miloševića na obračunu ukupnog broja pogodaka u sezoni (34) i njegova naredna meta je Mateja Kežman koji je u sezoni 1999/2000 brojao do 35 u svim takmičenjima.
Naposletku – Bibars Natho. Niti bi bilo napada u talasima, niti izglednih šansi da se Izraelac nije pojavio u izdanju kakvom ga pamtimo iz vremena dok je nosio dres CSKA. Centralni vezni je doslovce vezivao u čvor Vošine fudbalere, jednom čak podelio pas bez gledanja, što je iznenadilo čak i Rikarda.
Bilo je u Partzanovoj igri čvrstine usled reakcija Marka Jevtovića, prodornosti zbog begova Kvinsija Meniga, stabilnosti, jer su bekovi Miljković i Urošević sprečili centaršuteve ka 20-godišnjem napadaču Nikoli Vukčeviću. A bilo je i vožnje u leru, kao onomad protiv kragujevačkog Radničkog, kad su crno-beli maltene prespavalči drugi deo utakmice, nisu bili ubojiti, delovali su manje opasno, čekali da prođe vreme i tek preko rezerviste Lazara Markovića pokušali da trijumf učine ubedljivijim.
Što nije tako bilo zaslužan je Emil Rockov. Golman vraćen iz Videotona bio je najbolji pojedinac u sastavu Dragana Radojičića, u prvom poluvremenu osujetio Rikarda u dve izgledne šanse, odlično pratio igru, dobro se postavljao, ali njegove kolege iz odbrane su opet bile dekoncentrisane i nije čudo što su samo Napredak i TSC češće matirani od ekipa iz plej-ofa.
Ofanzivno, Voša je pokušala nešto da uradi preko Nikole Vukčevića, Marka Bastajića i Veljka Simića (dvaput). Bez realne pretnje po Nemanju Stevanovića. Sve do tog poslednjeg sekunda, kada je Nešković pogodio za konačnih 2:1.
Teško da je četvrti poraz u nizu samo posledica činjenice da je Radojičić odmorio Bojana Matića i Uroša Kabića. Biće da ovaj tim, koji ni posle ulaska Devetka, Topića i Neškovića nije u stanju da zapreti Partizanu kao pre dve godine sa Lalatovićem na klupi. Sad su crno-beli za Novosađanje tim sa druge planete – 50 koraka ispred.
Originalni članak Mozzart sport
