Tanasković se vratio u Partizan sa jasnim ciljem: dokazati ono što prvi put nije stigao (VIDEO)

Nikola Tanasković je ponovo košarkaš Partizana i to je vest koja ne živi samo od sentimenta. Njegov prvi mandat u Humskoj, između 2016. i 2019, pao je u jedan od najtežih perioda kluba, kada je bio, kako sam kaže, „praktično dete“ i tek na pragu profesionalne košarke. Sada se vraća posle dve i po godine u podgoričkoj Budućnosti, sa četiri reprezentativna prozora u nogama i prvom Evroligom pred sobom. To je drugačiji igrač, drugačiji klub i drugačija odgovornost.

Staro-novo poglavlje bez nostalgičnog tona

Tanasković sam koristi frazu „staro-novo poglavlje“ i, na njegovu sreću, ne pokušava da je proda kao trijumfalni povratak.

„U Podgorici je bilo stvarno prelepo. Proveo sam tamo dve i po godine, ali sada počinje ovo staro-novo poglavlje i nadam se najboljem. Veoma sam motivisan i pun želje da Partizanu pokažem ono što nisam uspeo prvi put“, rekao je.

Ovo je važna nijansa. Nema pompeznih obećanja, nema „došao sam da vratim Partizan na vrh“ retorike. Ima priznanja da prva epizoda nije bila ono što je mogla da bude, uz svest da to nije bio ni njegov ni klupski period koji se pamti po košarci. Za igrača koji dolazi u rotaciju punu iskusnijih imena, takav ton je pametniji od bilo koje velike izjave.

Prva Evroliga kao stvarni test, ne kao ukras u biografiji

Ključni podatak u celoj priči nije povratak, nego stepenica. Tanasković prvi put u karijeri igra Evroligu.

„Evroliga je veliki izazov i ovo će biti moja prva sezona na najvišem nivou. Nadam se da ću od početka uspeti da uhvatim tempo, ritam i kontakt, kao i da u prvi plan neće izaći moje mane, već vrline“.

Rečenica o „tempu, ritmu i kontaktu“ zvuči skromno, ali je zapravo veoma precizna. Upravo to su tri stvari koje razdvajaju regionalnu i evroligašku košarku, i upravo tu igrači koji dolaze iz ABA sredine najčešće plaćaju najskuplji trošak adaptacije. Partizan ovde ne dobija gotov proizvod, dobija profil sa potencijalom koji tek treba da se dokaže u najjačem takmičenju.

Navijački instinkt ovde vuče na oprez. Ne zato što Tanasković nije zaslužio šansu, nego zato što Evroliga ne prašta učenju u hodu, a Partizanova rotacija nema luksuz beskonačnih minuta za prilagođavanje.

Šta reprezentacija i Jokić realno donose u ovu priču

Deo koji se lako pretvori u marketinški citat, a zapravo nosi konkretnu vrednost, jeste iskustvo sa reprezentacijom.

„Ovo mi je već četvrti reprezentativni prozor i uvek ću se odazvati kada god budem mogao. Uvek mi je lepo sa momcima, a posebno je zadovoljstvo igrati sa fenomenalnim košarkašima i Nikolom Jokićem, koji je najbolji na svetu“.

Četiri prozora sa reprezentacijom nisu isto što i četiri evroligaške sezone, ali jesu ozbiljna škola timske košarke, čitanja igre bez lopte i navikavanja na ambijent u kojem svaka greška ima cenu. Kada tome doda saradnju sa Jokićem, koga opisuje kao igrača koji „sve oko sebe čini boljima“, dobija se profil košarkaša koji zna kako izgleda igra na visokom nivou. Sada mu ostaje da to znanje pretvori u svakodnevni ritam u dresu Partizana.

Uloga koja tek treba da se definiše

Ono što iz izjava ostaje otvoreno jeste konkretna uloga. Tanasković govori o motivaciji, izazovu i želji da pokaže vrline umesto mana, ali ne o poziciji, minutaži ili tipu zadatka. To je normalno za prve dane, ali je i mesto gde se odlučuje da li povratak ima smisla u sportskom, a ne samo emotivnom smislu.

Partizan je ovakve situacije već viđao: povratnik sa dobrom energijom, jasnom biografijom i simpatijama tribina, koji se onda izgubi u rotaciji jer nikad nije bilo do kraja jasno šta tačno treba da radi. Ako je ovog puta plan konkretniji, povratak može biti dobar potez. Ako nije, ostaje samo lepa priča na startu sezone.

Tanasković sam kaže da ne želi da mu mane izađu u prvi plan. To je pošten cilj. Partizanov posao je da mu obezbedi okvir u kome vrline uopšte imaju šansu da se vide.