Povratak Nikole Tanaskovića u Partizan nije bio klasičan letnji potpis. To je bilo vraćanje jednog od Partizanove dece, ali sada u drugačijem izdanju — igrača koji je prošao Megu, Borac, Igokeu, Breogán i, konačno, izgradio ime u Budućnosti i reprezentaciji Srbije. U razgovoru za Mozzart Bet, krilni centar crno-belih otvoreno je govorio o svojoj novoj ulozi, o tome kako doživljava etiketu autsajdera i zašto veruje da baš ta etiketa može da bude gorivo. Ima nečeg zdravog u načinu na koji priča — bez patetike, bez velikih obećanja, sa mirom čoveka koji zna gde je stigao i šta ga čeka.
Trnovit put do Humske i cena koju je platio
Tanasković ne krije da povratak u Partizan nije došao pravolinijski, ali ni ne beži od toga. Njegov put, kako sam kaže, bio je proces u kojem je svaka stanica imala svrhu.
Išao sam zaobilaznim putevima i nije pogrešno kada se to kaže. Glavni motiv koji me je vodio jeste igranje na najvišem nivou i da dođem do Evrolige i Partizana, to je bio moj cilj. Put jeste bio trnovit, ali sam kroz njega uspeo da pokupim mnogo stvari, naučim dosta toga, steknem iskustva i na svemu tome sam jako zahvalan.”
Ovakva rečenica retko dolazi od igrača koji je preskočio korake. Dolazi od onoga koji ih je sve prošao, uključujući i najteži.
„Sigurno da je to bilo posle operacije ukrštenog ligamenta. Bilo je kroz karijeru dosta uspona i padova, ali mi je ta povreda odvojila od parketa na devet ili 10 meseci.”
Devet meseci pauze u karijeri mladog igrača nije statistika, to je pravi test karaktera. Ono što se sada vraća u Humsku nije samo krilni centar sa dobrim sezonama u Budućnosti — vraća se momak koji je već jednom morao da gradi sve iz početka. Za klub kojem je hitno potrebno mentalno čvrsto jezgro, to nije mala stavka.
Uloga koja neće biti kao u Podgorici — i to je poenta
U Budućnosti je Tanasković bio jedan od nosilaca. U Partizanu će biti nešto drugo, i on to zna. Ovo je možda najvažniji deo njegove izjave, jer mnogi igrači se baš na ovoj tranziciji polome.
„Uloga mi sigurno neće biti takva kao u Budućnosti, a to je da budem glavni igrač, ali videćemo kako će da teče sezona. Tu sam da radim i pomognem timu koliko god mogu.”
Ovo je zrelo. I baš zato deluje da može da funkcioniše. Krilni centri koji dolaze u Partizan sa spuštenim egom i jasnom svešću o tome šta klub od njih traži obično naprave više nego oni koji dolaze da nešto dokazuju sebi. Tanasković je, po svemu sudeći, u prvoj grupi.
Interesantno je i kako on sam definiše svoju odgovornost prema novopridošlim igračima. Sa Arijanom Lakićem, Mariom Nakićem, Vanjom Marinkovićem i Žofrijem Lovernjom čini grupu „domaćih” koja treba da bude spona sa ostatkom svlačionice.
„Na nama ‘domaćim’ igračima jeste da nađemo novim momcima, koji možda ne znaju kako Partizan tačno funkcioniše i šta on predstavlja. Treba i njima dati neke sugestije i pomoći im. Naučiće stvari vremenom, čim budu videli punu Arenu.”
Ovakva izjava zvuči obično, ali nije. Partizan je klub u kojem se sezone znaju rušiti baš zbog toga što novi igrači ne uspeju da uhvate ritam sredine na vreme. Ako Tanasković, Lakić, Nakić, Marinković i Lovernj taj most izgrade brzo, klub dobija nešto što se ne vidi u boks skoru.
Autsajder status kao gorivo, ne kao izgovor
Deo koji će se najviše prepričavati je onaj o autsajderskoj ulozi. Tanasković tu ne beži, ali ne pravi ni jeftinu retoriku.
„Uloga autsajdera nam izaziva inat, jer imamo 14 jako kvalitetnih momaka koji mogu da pruže ozbiljne partije. Proradiće inat da pokažemo da su te tvrdnje i potcenjivanja pogrešni.”
Navijački instinkt ovde vuče na oprez — jer inat je dobar dok traje, a onda dolazi novembar i uz njega tri teške utakmice u sedam dana. Ali sam pristup je zdrav. Partizan ove sezone nema luksuz da glumi favorita, i mnogo je bolje što to njegovi igrači priznaju nego što bi se pravili da su neko drugi. Etiketa autsajdera u Evroligi je i uteha i test istovremeno. Ako je Tanasković i njegova generacija „domaćih” iskoriste kako treba, može da bude ono što ekipi bude nedostajalo u najtežim trenucima.
Plej-of kao ambicija, Jokić kao iskustvo
Kada dolazi do ambicije, Tanasković ne beži od velikih reči, ali ih drži u razumnim okvirima.
„Mislim da može! Ambicije su uvek na najvišem nivou. Voleo bih da ostvarimo što više pobeda i napravimo što bolji rezultat.”
O reprezentaciji i saradnji sa najboljim igračem sveta govori kao čovek koji ceni svaku minutu.
„Fenomenalno iskustvo. On je najbolji igrač na svetu. Kada si na terenu sa njim, dovoljno je samo da pratiš igru i dođeš do laganih poena koje ti on nacrta.”
Iskustvo sa Jokićem nije samo priča za intervjue. Igranje pored igrača tog nivoa menja način na koji krilni centar razmišlja o kretanju bez lopte, o tajmingu ulaska u reket, o čitanju odbrane. Ako Tanasković uspe da makar deo toga prenese u Partizanov sistem, klub dobija više nego što se videlo na papiru kada je transfer bio objavljen.
Ovakav povratak zaslužuje da mu se navija. Ne zato što je Tanasković gotov proizvod, nego zato što je momak koji je pošteno radio da dođe dovde i koji sada dobija priliku da pokaže sve što nosi u sebi baš tamo gde je ponikao. Ako ova sezona bude prilika da napravi razliku u Areni — i ako klub bude imao strpljenja da ga postavi u ulogu koja mu odgovara — Partizan bi mogao da dobije jedno od onih tihih pojačanja koja se ne vide dok ne krenu da nose ekipu.
Ceo intervju na: Mozzart sport
