Od izveštača MOZZART Sporta s priprema na Kipru)
Čekali su ga godinu i po da dođe – sad ga čekaju da proradi. Formalno, već šest meseci je u Partizanu, za to vreme tek povremeno nagoveštavao šta može, međutim, Sejduba Sumanikako da „prezupči“, ubaci u brzinu više i uveri sebe, poslodavce i kolege da je dostojan crno-belog dresa.
Utisak je da je i sam svestan da mu zbog ne baš pohvalnog prvog dela sezone vreme curi, da su aktuelne pripreme u Limasolu, možda, poslednja prilika da se nametneMiroslavu Đukiću, poznatom po tome što je i igrače mnogo većih karijera i debljih biografija umeo da skloni u stranu. Otud jesenas nikog nije čudilo kad je šef struke držao reprezentativca Gvineje na klupi i(li) ga slao na tribine, mada isto tako ne bi bilo iznenađenje da najskuplji fudbaler u istoriji kluba iz Humske ove zime preokrene situaciju u svoju korist i izbori status prvotimca.
Jasno je i njemu da skromno u Partizanu nije dovoljno. Računa se samo najbolje.
„Prirodno je da od mene svi traže više nego što sam pokazao dosad. Ljudi u Partizanu i oko njega su gladni uspeha. Potreban im je čovek koji će im taj uspeh doneti. Voljan sam da budem taj. Došao je trenutak u kome sve zavisi od mene. Vreme je da pokažem šta mogu. Ako budem radio bolje nego jesenas, to će mi se isplatiti. Sigurno. Čak sam zadovoljan učinkom u poslednje četiri utakmice prvog dela sezone, a sad imam veliku šansu da se tokom priprema vratim u prepoznatljivu formu“, priča Sejduba Suma za MOZZART Sport.
Omaleni Gvinejac je igrački procvetao pod komandom IvanaVukomanovića, koji ga je u Slovanu postavio na njegovo omiljeno mesto.
„Izgradili smo prijateljski odnos. Pre svake utakmice bi mi predočio šta želi od mene i ja sam pravio razliku na osnovu njegovih saveta. Dao mi je slobodu verujući da ću mu doneti nešto. I donosio sam. U Partizanu je drugačije. Igrači su kvalitetniji nego u Slovanu, razumem da ne može sve da se vrti oko mene, samo tražim malo više poverenja“, napomenuo jeSuma.
Imajući u vidu šta se od njega očekivalo i kakva je pompa pratila prelazak iz Slovana, 26-godišnji vezista je dosad trebalo da “jede loptu” i pozicionira se kao lider ekipe. Negde je zapelo…
„Doći će i to vreme. Svugde gde sam igrao, bilo da je reč o Nitri, Slovanu ili Kaciji, bio sam vođa, glavni igrač. Ništa se nije promenilo, niti sam ja drugačiji fudbaler u odnosu na period u Slovačkoj. Hoću i ovde da budem glavni. Moj zadatak je da predstojećeg proleća pokažem svima da to mogu“.
Teško je na prvu loptu proniknuti u razloge Suminog tapkanja u mestu, iako ima i opravdanih i teško razumljivih.
„Došao sam u ne baš idealnom trenutku, propustio letnje pripreme, u nogama imao samo jednu test utakmicu za Slovan, Partizan je već bio u jeku borbi za Ligu šampiona, kasnije sam se povređivao… Došao sam u klub drugačijih zahteva i principa rada. Sve su to bile otežavajuće okolnosti. Sad izgovora nema i ne sme da ih bude. Imam dovoljno vremena da se spremim i budem Suma kakvog svi očekuju“.
Zagovornici ideje da igrač za čije je obeštećenje izdvojeno 1.650.000 evra primećuju: „za takav novac mora da ima i visoke brojeve u kolonama golovi i asistencije“. Na primer, kao Leonardo lane…
„Tačno je da je Leo imao sjajan učinak, ali setite se da se i on mučio u jesen, da bi proradio na proleće i bio nezaustavljiv. Nema garancija, ali vas uveravam, mogu i ja isto to da uradim. Podsetiću vas da sam poslednje dve sezone, u Kuvajtu i Slovačkoj, završavao sa po 20 i 25 golova. Ako sam to radio u Slovačkoj ne vidim zašto ne bih u Srbiji, jer razlika u kvalitetu lige nije velika. Skoro da je i nema“.
Na ovom mestu valja pokrenuti i pitanje da li je uprkos pet datih i dva nameštena gola Sumin potencijal iskorišćen na odgovarajući način. Doveden je kao centralni vezni, da dejstvuje iza napadača, bude prava „desetka“, a u Partizanu je često premeštan na krilo.
„To što ste gledali na video snimcima je moja glavna pozicija. Iza napadača sam igrao u afričkim klubovima, u Slovačkoj, u Kuvajtu. I svugde sam bio glavni igrač. Pravio sam razliku. Ljudi moraju da shvate da se tu najbolje osećam. S druge strane, ne mogu, niti imam pravo, da kažem da ne znam da igram po strani. Znam. Ako trener proceni da ću biti od koristi onda se selim na krilo, nikakav problem“.
U nizu dilema nameće se još jedna – da li se Suma oseća kao deo grupe, veruju li mu saigrači?
„Jedna osoba, taman bila i spektakularna, ne može da pobeđuje sama. Potrebna je podrška tima. Moramo da budemo kolektiv. Saigrači bi mogli da pokažu da veruju u moje kvalitete. A onda ću se ja odužiti njima i Partizanu. Ne mogu da se žaim na njih ili da lažem kako me preskaču u pasu, ne daju dovoljno lopti. Sve je to u redu. Pogledajte snimke utakmica, ja ne zadržavam loptu, odmah uključim druge igrače u akciju, želim da vidim šta oni mogu, ako ne uspeju onda je red da mi vrate da ja pokušam. Samo da malo više veruju u mene i pokazaću im šta mogu. A znam da mogu dosta. Znaju to i ljudi koji su me angažovali“.
Za kraj, direktno da direktnije ne može biti: da li ste svesni da se od vas očekuje da budete najbolji, baš zbog cene od 1.650.000 evra i statusa najplaćenijeg igrača tima?
„Svugde je tako, to se dešavalo i Nejmaru u PSŽ-u. Kad je došao, ljudi nisu bili baš srećni, ali onda je počeo da im vraća. Daje golove, asistira, ekipa pobeđuje. Suma jeste najskuplji, ali nisam ja birao da budem najskuplji. Ne mogu da zabranim navijačima da stvaraju sliku o meni kakvu žele, samo ih razumem. Ne ljutim se. Nema problema, neka misle šta god hoće, a ja ću raditi svoj posao. Da zaključim: nisam razočaran, nisam ni na koga ljut. Mogu da im poručim samo jedno: vidimo se protiv Plzenja“, uz osmeh je zaključioSejduba Suma.
