Vladimir Stojković je uradio ono što mnogi u Partizanu misle, ali retko ko sme javno da izgovori — pozvao je kompletnu upravu na ostavku i to potkrepio najjednostavnijim mogućim argumentom: rezultatima. I tu nema spora. Kada čovek koji je branio gol Partizana u Ligi šampiona kaže da su ovo najslabiji rezultati u istoriji kluba, to nije histerija niti lični obračun — to je činjenica koju potvrđuje svaka tabela i svaki evropski ispad. Ono što me tera da zastanem nije Stojkovićeva dijagnoza, već njegov recept. Zamena jednog seta klupskih legendi drugim zvuči kao promena, ali Partizan je taj ciklus već previše puta prošao.
Stojkovićeva kritika Partizanove uprave pogađa u srž problema
Stojković je za Sport Klub bio direktan onoliko koliko je to potrebno: Danko Lazović je imao potpunu autonomiju u vođenju sportskog sektora, a rezultat te autonomije je istorijski najlošiji period kluba. To nije mišljenje — to je matematička činjenica. Kada imaš slobodu da biraš trenera, igrače i strategiju, a rezultat je gori nego ikada, odgovornost ne možeš da deliš sa nekim ko ti nije dao ovlašćenja.
Ono što Stojkovićevu kritiku čini težom za odbacivanje je upravo insistiranje da nije lična. Nema tu skrivenih računa, nema podmetanja. Čovek kaže: rezultat je merilo svega, a rezultat ne postoji. Retko sam u poslednje vreme čuo tako čistu formulaciju problema — i upravo ta jednostavnost najviše boli, jer znači da izgovora zaista nema.
Danko Lazović i potrošena šansa Saše Ilića u Partizanu
Od svega što je Stojković rekao, jedan deo me pogodio više od ostalih — priča o Saši Iliću. Legendu kluba su, kako Stojković kaže, “potrošili” za neverovatno kratko vreme. Ilić je dobio šansu u pogrešnom trenutku, u pogrešnom sistemu, i kada stvari nisu funkcionisale, cena je pala na njega, ne na one koji su ga tu postavili.
Ovo je obrazac koji Partizan ponavlja sa zastrašujućom doslednošću. Legenda dobije funkciju, navijači se oduševe, mediji slave povratak “svojih”, a onda se ispostavi da entuzijazam ne zamenjuje infrastrukturu. Ilić nije manje legenda Partizana danas nego što je bio pre nego što je seo na klupu — ali njegov trenerski kredibilitet je oštećen, i to ne njegovom krivicom. Partizan ne pati od nedostatka legendi — pati od sistema koji ih postavlja u nemoguće pozicije, a onda ih odbacuje kad te pozicije postanu neodržive.
Partizanov obrazac: legenda menja legendu bez promene sistema
I tu dolazimo do onoga što me kod Stojkovićevog intervjua najviše kopka. On ne traži samo ostavke — on nudi alternativu. Ivan Golac, Slobodan Krčmarević, Vuk Rašović, Savo Milošević, Bibars Natho, Zoran Tošić, i on sam. Lista je impresivna. Svako od tih imena je dalo mnogo Partizanu i svako zaslužuje poštovanje.
Ali evo pitanja koje moram da postavim, iako znam da neće biti popularno: šta bi se suštinski promenilo? Milošević je već bio trener Partizana i znamo kako se to završilo. Krčmarević je već bio u upravljačkim strukturama. Ovi ljudi nisu autsajderi koji donose svež pogled — oni su deo istog ekosistema koji je proizveo i trenutnu krizu. Stojković kaže da Partizan treba da uđe u ruke “sportskih ljudi”, ali sportski ljudi su u tim rukama bili i pre Lazovića, i pre Ilića, i pre toga. Rezultati se nisu popravili.
Šta Stojkovićeva lista imena zaista govori o Partizanovoj budućnosti
Ne želim da budem pogrešno shvaćen. Stojkovićeva hrabrost da javno stane iza svojih reči i da se ponudi kao deo rešenja zaslužuje poštovanje. U zemlji u kojoj se većina bivših igrača drži po strani i kritikuje anonimno, on stavlja svoje ime na sto. To nije mala stvar.
Ali hrabrost i kompetencija za upravljanje nisu ista stvar. Stojković pominje svoje kontakte i znanje — i verujem mu da ih ima. Pitanje je da li su ti kontakti i to znanje dovoljni da se slomi obrazac koji traje decenijama. Ako je Partizanov problem zaista strukturalan — a ja verujem da jeste — onda ni Stojković, ni Milošević, ni bilo ko sa te liste ne može da ga reši samo time što je “svoj” i što voli klub. Ljubav prema Partizanu nije kvalifikacija za upravljanje. To je preduslov, ali nije dovoljno.
Stojković je u pravu — Partizan ne može ovako dalje. Ali kad čitam njegovu listu imena, ne mogu da razrešim jedno: da li bilo ko od tih ljudi ima plan koji se suštinski razlikuje od Lazovićevog, ili je razlika samo u tome ko sedi u fotelji? Navijači bliži unutrašnjim tokovima kluba možda vide nešto što ja sa distance propuštam.
