Partizanova publika je, bar dve decenije unazad, naročito „slaba” na dve vrste igrača: umetnike iz inostranstva, s darom postizanja golova i crno-belo decu, odlikaše iz „Zemunela”.
Filip Stevanović, još u iščekivanju lične karte (25. septembra), visoko se kotira u drugoj kategoriji: raskošnim talentom „na prvu” je kupio Grobare zasluženo prigrabivši atribut vunderkinda, rezervisan isključivo za najsjajnije izdanke druge (iza Ajaksove) evropske škole.
Savo Milošević, komandant Parnog valjka, ekspresno je doživeo „prosvetljenje”: greh bi bio rođenog Užičanina (inače, iz Arilja) držati na klupi, tako blizu onog za šta je bogomdan – zelenog pravougaonika. Stoga, majstorije, naročito otpočetka marta i večitog derbija, vrtele su se kao na ringišpilu. Sve dok…
– Kako provodim dane u karantinu? Uglavnom, kao i svi fudbaleri u doba korone: uz porodicu, bez izlaženja. I, naravno, dnevne obaveze u vidu treninga, isplaniranog do tančina po instrukcijama profesora Marka Stojanovića. Plus: analiziram igre iz ove se-zone – otkriva Filip Stevanović novoustoličenu rutinu, prožetu 12-časovnim policijskim časom.
I, šta ste zaključili iz video-materijala, zaslađenog Partizanovim zapaženim izdanjima na međunarodnoj sceni?
– Moram da popravim kretnju i završnicu! Nedostaje mi da se još malo oslobodim na terenu i poradim na slabijoj nozi. Definitivno, ima još mnogo prostora za napredak.
Samokritičnost često zna da bude zamajac za eksploziju pritajenih resursa.
Početak sezone bio je sjajan: čak četiri egzekucije na šest utakmica. Posle, logično za tinejdžere, leteli ste kroz turbulencije – doticali zvezde i držali palčeve drugovima uz teren?
– Najmlađi sam, ništa mi ne pada teško, red je da čekam šansu. Da, posle golova Konahs kveju, Mačvi i Radu sedeo sam i na klupi, nikakav problem – to mi samo daje motiv da radim još više. Jak sam psihološki!
Izvor Sportski žurnal
