U noći kada je Partizan srušio Zvezdu i napunio dušu svakog navijača crno-belih, jedan čovek je ostavio sve na parketu – Sterling Braun. I dok su reflektori svetleli na njegovih 24 poena, daleko od beogradske Arene, u jednoj kancelariji na UCLA kampusu, na zidu i dalje stoji njegova slika. Drži je tamo čovek iz Lajkovca. Srbin koji mu je bio prvi koledž trener i koji je u njemu video ono što će Beograd tek otkriti.
“Bio je prvi u sali i poslednji koji je izlazio”, priča Nemanja Jovanović. “Sam, sa 30 čunjeva, šutira dok svi drugi spavaju. Ja držim njegovu sliku da me podseća koliko rada treba za uspeh.”
Sterling nije bio čudo od deteta. Nije bio elitni šuter, nije imao rafiniranu igru. Bio je sirova snaga, karakter i glad. Kad mu je rečeno da mora da popravi šut, nije protestovao. Nije tražio izgovore. Otišao je u dvoranu. I ostao tamo.
Danas? Danas je jedan od retkih u Evroligi sa 50-40-90 procentima. Igrač koji donosi pobede, koji uskače po loptu i kad Partizan vodi +30. Igrač koji nije došao po ugovor, već po misiju.
“Kad me je Partizan zvao, znao sam šta da im kažem,” kaže Jovanović. “Sterling nije samo košarkaš – on je lider, radnik i pobednik. Idealno lice za klub kakav je Partizan.”
Sterling je prošao i kroz tamne strane Amerike. Preživeo je napad policije u Milvokiju, ustao, borio se, tužio i pobedio. Ne kao sportista, već kao čovek.
I danas je ovde. U Partizanu. Na svom mestu.
Nema više potrebe da mu neko govori koliko treba da šutira. On već jeste u sali. Kao i uvek.
VOLIMPARTIZAN.RS
