Milutin, stariji naslednik Bojana Janića i bez sufliranja, podelio je tajnu velike ljubavi prema Partizanu, muzici, šta bi poklonio tati, najvećem uspehu
Aleksa Šantić i dobro poznata pesma „Pretprazničko veče“ nije slučajno u ovim redovima. Dogovoreni sastanak sa Bojanom i Milutinom Mićkom Janićem baš u Ulici Šantićevoj na Gundulićevom vencu, atmosfera u duhu Božića, čekamo „ubitačan“ tandem sportske „sedme umetnosti“.
I pre priče, odmah osmeh koji razoružava. Prvi je u restoran ušao šestogodišnji Milutin, kratko i jasno prozborivši nonšalantno:
– Ćao svima, kako ste?
Tata Bojan već je odmereniji, godine iskustva i sportskog i životnog. Zajednički imenitelj divne porodice Janić, je profesionalnost. Da dobro čitate. Bojanova sportska, Mićkova spontana. Ali i genetika je tu učinila svoje. Sin glumice Nade Janić Macanković i Bojana Janića, nije prvi put na sceni. Istina, naša je bila zamišljena.
– A gde je tekst – pitao je Milutin.
Bojan objašnjava:
– Naučio je da ima scenario da iščita i nauči tekst.
Kažem, sa Janićima nema improvizacije.
Milutine, predstavi nam ko je tvoj tata, šta radi?
– Moj tata se zove Bojan, ide na treninge, tako da ja moram da pomažem mami umesto njega, oko bebe, brata Andrije. Kada se vrati, onda mogu lepo da se igram – podseća Mićko na svog mlađeg brata, koji je rođen jula ove godine.
Podržavaš tatu u tome što radi, šta on to radi?
– Moj tata igra odbojku, ide na treninge, utakmice, sada pobeđuje i Crvenu zvezdu – kako je Milutin to ponosno izgovorio.
A Vi, Milutine, ko ste, mislim upoznati smo sa vašim radom?
– Bavim se muzikom. I tenisom i filmom.
I karateom?
– Ispisao sam se, do crvenog pojasa sam stigao.
Da možeš da budeš zvezda na jedan dan, poznata ličnost ko bi to bio?
– Crvena zvezda, neeee – zapanjeno će Milutin, ne da on na svoj Partizan.
Dobro, šta bi voleo da budeš ti, a šta tata?
– Bio bih car među glumcima, a tata odbojkaški car. Eto sve se rimuje – s kakvim šmekom priča Mićko i nastavlja baš onako kako je navikao bez trunke podsećanja:
– Imao sam ulogu u filmu Južni vetar. Sada bi trebalo da snimam ulogu Miše, bio sam i Nikša, valjda sam se tako zvao u reklami sa medvedićem kao što sam dobio od Vas. U njoj je i poruka ljubavi..
Kako tvoja ljubav?
– Imam 15 simpatija baš me briga.
Kad bi delio poklone, šta bi dao tati?
– Kako da mu poklonim, ja sam mali. Ali mogu da mu kupim dres Partizana, nema nijedan, stalno nosi duks Partizana. Sigurno i pivo i rakiju. Ma šta tata hoće. Ali zarazio me je Partizanom.
Dakle, ne treba da te pitam koje boje voliš, i one sportske?
– Crno-bele, naravno. A od običnih tamno plavu, svetlo crvenu.
Ideš na utakmice?
– Gledao sam sada kada smo pobedili Zvezdu u odbojci ponovo 3:1. Baš sam bio srećan.
Fudbalske, košarkaške?
– Išao sam jednom u životu, gledao Partizan protiv Kragujevca, a na košarku baš je trebalo da idem, ali dobio sam informaciju da pojedini igrači imaju koronu, tako da je plan propao.
U međuvremenu, Milutin je naručio picu, malo smo zanemarili grašak (koji je trebalo jesti po planu i programu), i to ne bilo koju picu:
– Molim vas, može pola Kaprićoza, pola Margarita.
Uz potvrdan odgovor, usledilo je stisnuta pesnica:
– To breee…
Još malo da „ukrademo“ Mićka dok ne stigne jelo..
Navijaš da tata bude selektor?
– Ali tata je trener Partizana. Mi navijamo za Srbiju uvek, ali najvažnije je da je pobedio Zvezdu – ote se ponovo Milutinu koji je otkrio i da ga muzika opušta, baš ona koju sluša sa tatom u kolima, i naravno neizostavno, sve pesme o Partizanu.
Malo ozbiljniji ton, na pozornicu je izašao Bojan Janić. Reprezentacija, bivši kapiten iste, toliko trofeja, igrač i penzija, povratak na teren, uloga trenera. Toliko toga pročešljano, ali ono što uvek ostaje podvučeno je Partizan, energija, crno-bela ljubav, glad za trofejima. Privatno, porodica kao početak i kraj svega, kao oslonac, kao mir posle nemirnih mečeva i neprospavanih noći.
Šta se dešava kod vas, u Partizanu, finale Kupa viza je overena, Liga treće mesto na tabeli, devet pobeda i četiri poraza?
– Ekipa je takva da mora da ima energiju. Bez nje, odmah se osetilo i videlo se baš u ta četiri poraza. Ekipa koja nema iskustva da igra rutinski. U našoj ligi malo je takvih timova, poslednjih godina uopšte. Kvalitet lige nije takav, mnogo je mladih igrača, neiskusnih, koji tek treba da se razvijaju. A ta četiri poraza, iskreno u Kraljevu, gde smo igrali bez korektora zbog papira, poraz bih i zanemario. Od Vojvodine u Beogradu došao im je Baranek. Žalim najviše poraz od Požarevca, koji kuburi cele sezone. Najteže mi je pao. Generalno, zadovoljan sam. Finale Kupa, šansa za borbu za trofej. U prvenstvu smo tu u vrhu. U nastavku imamo relativno dve lake utakmice, Niš i LJig dolaze, idemo u Požarevac, Suboticu i Kragujevac. Protiv tih ekipa bolje igramo na strani nego kod kuće iz nekog razloga – sumirao je Janić, na kratko vrativši film unazad.
Energija koju uvek apostrofirate, zašto?
– U sportskom smislu nešto što te drži na svakom treningu, dolaziš sa idejom. To je jako teško za mlade igrače, za one koji kod nas igraju, da dolaziš svaki dan da budeš bolji, da se nadmećeš. Koliko god da je teško, da je period dobar ili loš, da svaki dan daješ sve više i više i samim tim da završnica, ta utakmica koja dođe vikendom, bude neka komforna zona, ako imaš takav pristup. A to i jeste najveći problem. Možda nije na nivou, na kome bi trebalo da bude. To je sada kritika svih igrača koji nemaju to u sebi. To stalno pričam mojim momcima – šta je poenta. Sigurno provodiš nekoliko sati dnevno u sali, teretani. Tvoj je izbor da li ćeš da provedeš da gubiš vreme ili ćeš biti gladan da nešto naučiš, izboriš se za tim, budeš broj jedan, odeš dalje.
Kakva je povratna informacija od igrača, da li oni čitaju vaše izjave u medijima, komentare na mrežama?
– Sve to što govorim, govorim iz ličnog iskustva, jer mislim da sam igrač koji je imao baš dosta i sreće. U smislu da sam kao mlad stasavao uz igrače koji su profesionalci, koji su imali to u sebi, što sam prepoznao kao dobar put. Prihvatio sam ga i isplatilo mi se. I zato sam ubeđen da je to jedini put. Ako si tu, treniraš, ako si tu glavom, ne postoji šansa da ti se to ne vrati kroz bolju igru, rezultat. Dug je to proces. Uspem li nešto od toga, neke od njih da vinem, biću srećan – ističe Bojan.
Koliko ste sebe usavršili?
– Mislim da sam uspeo dosta za ove tri, četiri godine i tek bi trebalo, iskreno. Mislim da je moja razlika što sam ja baš navijač Partizana, ovo nije moj posao. I ako budem otišao što će se desiti jednog dana, sigurno da neću imati isti energetski pristup kao što sam imao ovde. Došao sam u momentu kada je klub bio u teškoj situaciji, kada je bio u drugoj ligi. Uspeli smo zajedno. Nije to samo moj rezultat, već i ljudi iz kluba, igrača koji su sa mnom duži vremenski period. Cilj je da se stavimo malo ozbiljnije na odbojkašku mapu Srbije.
Trofeji?
– Blizu smo oba. Prva misao kada sam postao trener u Srbiji. Možda bih drugačije razmišljao da sam u Poljskoj, Italiji, kao trener profesionalac. Sebe na smatram trenerom profesionalcem, nego se stvarno trudim da igračima prenesem i ambiciju i sve o čemu sam pričao. Za sada plivam u tome, dajem se maksimalno, posvećen sam. Nisam nikada umeo da radim više stvari dobro u isto vreme, a ovo jeste kompleksna i zamršena situacija.
Trener u Srbiji, prazne tribine, zašto ne otići u inostranstvo, s druge strane neverovatna ljubav prema Partizanu?
– Trenutno ne. Ima i sebičnih razloga s moje strane, boravka u Beogradu, dugo sam bio u inostranstvu. Nostalgičan sam, volim ovaj grad i volim ovu državu. Jednostavno sam se uvek osećao tamo negde nelagodno iako sam imao sve. Kada dođem ovde, to je nešto moje, tako se i odnosim. Radim posao koji volim, u gradu u kome sam odrastao, u klubu sam koji obožavam. Bilo bi možda nekorektno da tražim nešto više. S druge strane, da se oprobam u nekoj boljoj ligi, da vidim gde sam, uvek te vuče. Siguran sam neću biti trener koji će da se vrzma po našoj ligi. Uvek sam govorio da bih voleo da klub raste uz mene, da zajedno rastemo. Za sada je to tako. Uz sve probleme koje imamo rezultat je tu, dva finala za dve godine, sada treće. Ojačavamo mlađe kategorije, imamo svoju decu koju crpimo iz kluba. Dok uživam u tome tu sam. Onog trenutka kada ne budem krenuo srećan u salu, pošteno ću reći i neću se time baviti.
Muška seniorska selekcija Srbije još uvek nema selektora. Lepo zvuči to mesto?
– Apsolutno da je cilj. I kad sam bio igrač težio sam da dođem do reprezentacije. Sada i kao trener. Ne znam koliko je daleko, traži se selektor, razna imena su u opticaju. Ispunjenje sna – zaključio je Bojan Janić.
DAN ZA PORODICU
Šta Vas opušta?
– Skoro smo dobili bebu, pošto je supruga Nada posvećena bebi 24 časa tokom nedelje, trudim se da provedem što više vremena s njima, da jednako provedem i s Milutinom, jer sam baš dosta odsutan. Imamo jednom nedeljno naš dan, rezervisan za igraonicu, eskejp rum… Rekreacija sa mojim drugarima, ekipa veterana. Tada ne razmišljam o odbojci.
PANKER U KAFANI
Ako i kada uspe, voli Bojan da skokne do kafane:
– Volim kafanu, muziku. Uz rakiju, naravno, ide dobra kvalitetna narodna. Generalno sam tvrđi roker i panker. Imam period u kolima kada, pošto sam često u njima na putu od treninga i Zemuna do Zvezdare gde živim, uhvatim se za jednu, dve grupe. Trenutno Disciplina kičme i Bljesovi, slušam ih već mesec dana. Muzika mi je bitna u životu.
IDEALAN IGRAČ
Izbor kada biste pravili vašeg najboljeg igrača?
– Fizika Srećka Lisinca. Uzeću samo naše, patriota sam! Talenat Uroša Kovačevića, radna etika može da bude i Bata Atanasijević i Dražen Luburić, skok Marka Ivovića, prijem Bojana Janića.
BERČEK BROJ JEDAN
Bojan u „sedmoj umetnosti“, koji glumac je na vrhu liste?
– Aleksandar Berček. Glumac broj 1 ubedljivo, toliko je velikana, ali on mi je imao najširi opus da glumi. Od stranih možda Tim Rot, sjajan u svim ulogama.
PAMTIM SVAKI SEKUND FINALA IZ 1995.
Od košarke koju je prvo trenirao, ostale su uspomene i velika ljubav, odlazak na utakmice s vremena na vreme. Ipak jedno sećanje i emocija ispred svih:
– Košarka je kao religija u mojoj porodici, pogotovu Partizan. Ipak, najradije sećanje je 1995. finale na Evropskom. Pamtim svaki sekund te utakmice, još milion puta da pustim. Sećam se šta sam nosio na sebi tada, jeo, kako sam navijao, apsolutno svakog trenutka. Kasnije to su bile godine Duleta Vujoševića u Partizanu i Pionir. Najgore mi je bilo u Kini kada sam bio, zbog vremenske razlike, budio sam se u tri ujutru svake srede da gledam Evroligu. Ne spavam celu noć, nerviram se. Najveće ludilo se desilo u Španiji sam igrao, kladio sam se sa trenerom ako pobedimo tu utakmicu da me pusti posle dva dana da idem na stadion JNA i gledam fudbal. I pobedili smo. Leteo sam iz Almerije do Madrida, Madrid – Frankfurt, pa Beograd da bih gledao meč. Toliko o toj ljubavi prema Partizanu.
ŽELJKU OBRADOVIĆU NE BIH IMAO HRABROSTI DA PRIĐEM
Energija Željka Obradovića, Janića fascinira. A da li bi ga i šta pitao?
– Ne bih imao hrabrosti da mu priđem. Iskreno, morala bi da bude posebna atmosfera takva da on želi uopšte da priča sa mnom. Pitao bih ga milion stvari. Možda baš o tom odnosu prema igračima, psihološki pristup. Čovek ima košarku u malom prstu, ima je dosta trenera na tom nivou, ali nešto ga izdvaja kad gospodina koji ima devet titula u Evroligi.
DA SE PITAMO U EVROPI
Profesionalne i privatne želje. Partizanu?
– U kakvom vremenu živimo, samo zdravlje, za porodicu, sve ljude. Na žalost, situacija je kakva jeste ne samo korona, generalno. To me baš plaši. Partizanu, odbojkaškom klubu želim da rastemo i ponovo budemo klub koji će da se u Evropi pita. Sportskom društvu, da osvoji sve u svakom sportu. To je ta moja vezanost za Partizan, bolest koja je progresivna. Volim da sam deo nečega što je veće od mene.
SUZE U BIOSKOPU, „TOMA“ I „ZA LJILJANU“
Kada ste poslednji put plakali?
– Kada sam gledao film „Toma“. Verovatno su svi plakali. Scena i pesma Za LJiljanu. Ne da sam plakao, nego sam se sakrivao u bioskopu, samo sam pogledao u sestru sa kojom sam bio, oboje natečeni. Kiša suza. Obično kada gledam filmove plačem na hepi end, neku romantičnu komediju.
UMETNOST I BEG U SVET HUMORA
Kratko i jasno supruga Nada Macanković.
– Mene je uvek zanimao taj glumački poziv, bio mi je interesantan, blizak. Upoznao sam Nadu u užasnom periodu kada sam celu sezonu pauzirao u Poljskoj. Zbog povrede nisam ni znao da li ću nastaviti karijeru. To je bila 2008/09. Mislim da mi je to duboko pomoglo. Do tada samo mašinerija odbojka. Preko supruge sam spoznao drugi svet. Kada sam se vratio, prijalo mi je baš to s druge strane, ljudi koji nemaju veze sa sportom, odbojkom. Tu sam sebi dao oduška. Konkretno, s Andrijom Miloševićem sam se slučajno upoznao, na moru, jedan veoma duhovit čovek. Divno je biti u njegovom društvu, naravno kada nam obaveze to dozvole. Tu su i ostale Nadine kolege – objasnio je Bojan simpatične i beskrajno smešne komentare koje se ponekad nađu na društvenim mrežama.
PSOVKA… I TO JE OK…
Da li psujete?
– Strašno mnogo. Na utakmicama, uh. Ujedem se za jezik. Nekada igračima kažem baš previše, ali verujem da znaju da je to iz najbolje namere, da budu još bolji. Samo moja trenutna frustracija.
Originalni članak: Sportski žurnal
