Niš je poslednjih godina jedno od najtežih gostovanja crno-belima
Otkako se Aleksandar Stanojević vratio u srpski fudbal Partizan je redovni „platiša“. Počeo je da vraća dugove klubovima koji su ga u bliskoj prošlosti saplitali, a naoštren je da neke stare račune podmiri u u Nišu (subota, 14.30, TV Arena sport Premijum 1).
Malo je stadiona koji odolevaju crno-belima pod komandnom palicom aktuelnog šefa stručnog štaba u drugom mandatu. Pokorio je objekte na Banovom brdu, pod Bagdalom, u Subotici, Novom Pazaru, Gornjem Milanovcu… Sve gde se Parni valjak – pa i sa njim na početku – mučio. Ostala su još dva. Prvi je Čair, a drugi „Rajko Mitić“.
Do 166. večitog derbija ima još dve i po sedmice, a do duela sa Radničkim samo tri dana. Na prolećnoj premijeri –ona je u minulih pet godina bila talična ekipi iz Humske– tražiće način da se revanšira Radničkom za poraz od 26. oktobra 2020, kad ga je nadmudrio Milan Đuričić (0:1). Otad je Čair bastion, jedini stadion na kome Aleksandar Stanojević uopšte nije slavio u prvenstvenim utakmicama u ulozi trenera, bez obzira da li je reč o prvom ili drugom mandatu.
Na čak 24 jeste. Osim na svom, radovao se pobedama u Kruševcu, Smederevu, na Staroj Karaburmi, u Čačku, na zdanju Crvene zvezde, Vizeljn parku (BSK Borča), stadionima Čukaričkog, Inđije, Hajduka u Kuli, subotičkog Spartaka, Jagodine, novosadskom „Karađorđu“ (Vojvodina, Proleter), Novog Pazara, u Ivanjici, Gornjem Milanovcu, Senti, Bačkoj Topoli, na krovu Tržnog centra „Stadion“, Banjici, u Bačkoj Palanki, Šapcu, Lazarevac, kragujevačkom „Čika Dači“.
Samo mu Čair odoleva.
Filip Holender protiv Nikole Stevanovića, novog člana Ingolštata (© Star sport)
To valja tumačiti činjenicom da se ni njegovi prethodnici nisu baš proslavili kad bi gostovali na jugoistoku države. Na prethodnih šest utakmica – bez obzira na takmičenje – Parni valjak je samo jednom bio brži od Radničkog. U pitanju je duel s kraja septembra 2019. kad je sastav Sava Miloševića protutnjao pored ekipe Milorada Kosanovića uprkos ranom vođstvu domaćina u režiji Nermina Haskića sa bele tačke. Za preokret su se pobrinuli stranci: Bibars Natho sigurnom realizacijom penala, Umar Sadik duplom porcijom i Takuma Asano (4:1).
Taj trijumf je neka vrsta svetionika sadašnjoj generaciji pred prvi zvanični meč u kalendarskoj godini, jer Partizan na istom mestu nije slavio 2018. godine (0:1, 2:2), osim poraza iz oktobra 2020. pretpreo je još jedan (aprila 2019, 1:3), a nije dobio ni revanš polufinala Kupa Srbije polovinom maja 2019, iako tih 1:1 za njega imaju prizvuk slavlja, pošto se plasiroa u finale u kasnije ga osvojio.
Da je Čair potencijalna opasnost lideru Superlige postaje jasno i pogledom na učinak na tom stadionu mimo borbe za bodove. Osim pomenutih 1:1 sa Radničkim, na istom mestu je ostao bez pehara kupa leta 2020, pošto ga je u dramatičnoj utakmici (2:2 u osnovnom delu i posle produžetaka) penalima savladala Vojvodina, da bi u aktuelnom izdanju otpor Dubočice (zbog organizacionih poteškoća nije mogla da bude domaćin u Leskovcu) slomio tek pred kraj prvog poluvremena i na tome je i ostalo (presudio hitac glavom Marka Milovanovića).
Nadu Grobara da bi prokletstvo Čaira moglo da se skine budi činjenica da je na njemu Aleksandar Stanojević trijumfovao i 2010, takođe u kupu, protiv niškog Sinđelića 4:0 (dva pogotka Marka Šćepovića, Almami Moreira, Saša Ilić).
Originalni članak na Mozzart sport
