Partizan je dobio ono što mu je bilo potrebno – tri boda i mir u svlačionici – ali Aleksandar Stanojević je posle 3:0 protiv Zemuna uradio ono što trener u ovakvom trenutku i mora: nije dozvolio da jedno lepo veče počne da se prodaje kao prekretnica. Dve vezane pobede u razmaku od četiri dana, posle Radničkog u Nišu i sada Zemuna u Humskoj, pomerile su crno-bele iz najneugodnije zone, ali trenerov ton jasno pokazuje da unutar tima niko ne glumi da je problem rešen.
Pobeda nad ekipom ispod, ne dokaz da je sve seo na svoje mesto
Stanojevićeva izjava je, u suštini, dvostruka. S jedne strane prihvata da je igra bila dobra, s druge strane odmah stavlja ogradu u koju spada i rang protivnika.
„I koga smo dobili? Dobro, ali šta ćemo, mi se radujemo sad svemu. Sve je dobro, kakve su situacije… Nismo daleko od toga da smo euforični, pobedili smo ekipe koje su na tabeli ispod nas i koje su kvalitetom ispod nas. Mislim da je ovo normalno.“
Ovo je retko iskrena rečenica jednog trenera Partizana posle pobede. Umesto da naduva rezultat, Stanojević podseća da je Partizan upravo odradio ono što se od njega očekuje – dobio je rivale koji su, i po tabeli i po kvalitetu, slabiji. To nije mala stvar u trenutku kada se ritam traži, ali jeste podsetnik da pravi test tek dolazi.
Vredi dodati i detalj koji daje kontekst: isti taj Zemun na startu sezone je uzeo bod na Ubu (2:2). Nije reč o ekipi koja se predaje bez borbe, pa Partizanova dominacija u šuterskim pokušajima i kornerima nije beznačajna.
Ritam koji se gradi, a ne vraća preko noći
Najkonkretniji deo analize same utakmice stigao je kroz opis načina na koji je Partizan slomio Zemunov otpor.
„Bili smo dinamični, u svakom trenutku opasni po gol. (…) Lomili smo Zemun ritmom, stalno smo napadali. Teško je izdržati taj ritam, tako da mislim da kako je utakmica odmicala probijali smo njihov blok i jednostavno smo bili dobri.“
Deluje da je Stanojević svestan da momenat na 2:0, kada su posle Zemunovog izlaska napolje crno-beli postali nesigurni, nije sitnica. Priznao je to otvoreno – ekipi fali samopouzdanja, a samopouzdanje se u fudbalu ne vraća taktičkom tablom, nego nizom pobeda. Odatle i rečenica koja najbolje sažima trenutno stanje:
„Fale nam utakmice da pobeđujemo, tako da je to u stvari naš najveći problem trenutno.“
To je pošten dijagnostički iskaz, ne izgovor. Ako Partizan zaista treba vreme da uhvati ritam, onda ovakva pobeda ima vrednost samo kao prvi korak, ne kao garancija.
Dve povrede koje mogu da pomere kalkulaciju
U sve to je upao i deo izjave koji otvara prvo konkretno pitanje za nastavak nedelje: Sek se povredio, a Miladinović je dobio jak udarac. Stanojević nije ulazio u detalje, pa ni ovaj tekst neće nagađati težinu, ali raspored ne čeka. Pred crno-belima su gostovanje Budućnosti u Kupu Srbije i meč sa Mačvom u Beogradu, dakle još dve utakmice u kratkom periodu u kojima je dubina sastava direktno na proveri.
Upravo tu Stanojevićeva doza opreza dobija dodatni smisao. Ako tim koji tek traži samopouzdanje istovremeno ulazi u seriju mečeva sa potencijalno krnjom rotacijom, onda je svako „normalno je, dobili smo koga smo i trebalo“ zapravo zdrava pozicija, a ne lažna skromnost.
Pobeda nad Zemunom je dobra. Način na koji je trener govori o njoj je, možda, i važniji. Partizan je dugo imao problem što se euforija pravila od sitnih stvari, pa se posle prve ozbiljnije prepreke sve rušilo brže nego što je izgrađeno. Ako ovaj Stanojevićev ton – zadovoljan, ali bez slavlja – potraje do prve utakmice protiv jačeg rivala, onda ove dve pobede neće ostati samo statistika. Postaće temelj. Ako ne potraje, biće još jedan topli trenutak koji je prošao brže nego što je trebalo
