I može li Milošević da probudi Italijana u sebi…
Detalj sa gostovanja Partizana u Subotici, © FK Partizan
Na jugu pesma, na severu plač. Dva poptuno različita lica u razmaku od samo tri dana. Koliko je u Surdulici bio dominantan, raspoložen da razvija akcije i stvara šanse (čak 30 udaraca ka golu Nikole Vasiljevića), toliko je Partizan u Subotici bio u podređenom položaju. Naročito u drugom poluvremenu meča sa Spartakom, posle kog su stručna javnost i navijači saglasni u oceni da problem odbrane nije akutni, već postaje – hronični.
Ne ogleda se u prostom zbiru primljenih golova, iako su pet matova u tri utakmice posle restarta sezone zabrinjavajući ako se ima u vidu činjenica da su protivnici bili iz sredine ili donjeg doma tabele. Ni Mladosti iz Lučana, ni Radnik nemaju bogzna kakav napadački potencijal, a uspeli su da protnu po loptu iza Vladimira Stojkovića, dok su Plavi golubovi to učinili čak tri puta i uzdrmali temelje dela tima koji se pre stanke izazvane pandemijom virusa korona činio stabilnim.
Jesu crno-beli primali golove i po povratku sa zimskih priprema, u Senti, na krovu Tržnog centra „Stadion“, u meču sa Proleterom, s tim da nisu bili ovako dezorijentisani i odsutni kao u prva tri meča posle dvoipomesečne pauze. Treneri vole da kažu kako nije problem da se pogreši, jer bezgrešnih nema, međutim, ako se propusti ponavljaju to znači da je ekipa u problemu i da ne radi na njihovom eliminisanju. Ili da je totalno van ritma, lišena komunikacije, što se najbolje videlo u akciji za treći gol Spartaka kad se Stefan Denković čak deset sekundi šetao oko i u kaznenom prostoru gostiju i kad je, verovatno i sam iznenađen, uočio da ga niko ne napada, presudio favoritu.
Taj detalj pokazuje da štošta ne štima u poslednjoj liniji tima Sava Miloševića. Stručni šta bi trebalo da odgonetne da li je u pitanju komunikacija, neuigranost, manjak motiva usled rešenog prvenstva, misli posvećenih polufinalu kupa, ali je očigledno da defanziva ne fukncioniše kao pre. Primera radi, Obiora Odita je neometan tukao glavom i poentirao za Mladost u Humskoj, Bogdan Stamenković dao gol za Radnik, Nemanja Nikolić sam na leđima nosio kompletan sastav crno-belih na Gradskom stadionu u Subotici, a uz sve to i Lučanci i Surduličani i Subotičani su stvorili bar po dva, tri zicera mimo golova. Ako se ranije dešavalo da Parni valjak plaća skupu cenu iz maltene prve i(li) jedine šanse rivala, sad je problem eksalirao i protivnik ima neuporedivo više prilika da matira Stojkovića.
Uz sve to, Vladimir Stojković, iako je primio pet golova, ne samo da ni za jedan nije kriv, nego je u Humskoj krotio zicere Selenića i Perovića, na jugu države Makrića i Danoskog, tokom subotnjeg popodneva sprečio Nikolića da još više uveća golgeterski konto, a Srećkovića da dotuče grogiranog favorita.
Može biti da deo odgovora na pitanje „šta se dešava sa Partizanovom odbranom?“ leži u rotacijama. U prva dva meča posle pauze Milošević je probao Uroša Vitasa, ali pošto nekadašnji kapiten Rada nije baš oduševio, vratio se u prvih 11 Bojan Ostojić. Opet, koliko god značio timu, utakmica u Subotici bila je prva takmičarska posle bezmalo tri meseca za iskusnog defanzivca i to jednostavno mora da se odrazi. Pritom, sličnu pauzu imao je i Rajko Brežančić, koji je menjao Slobodana Uroševića na levom boku. Na desnom Nemanja Miletić, pak, nema konkurenciju, pa se i to nekad primeti. Komentari dela javnosti da se Strahinja Pavlović, navodno, čuva za Monako i da je glavom već u Francuskoj ne piju vodu, jer je mladi štoper dokazao da se ne štedi i da ide punim gasom, makar po cenu greške.
Iz ovoga proizilazi da problem nije isključivo u jednom igraču ili samo u poslednjoj liniji, već u načinu delovanja ekipe. Često je Savo Milošević znao da kaže kako je fudbal igra u dva pravca i da se ne može parcijalno gledati na izdanja njenog jednog dela. Ako je to tačno, onda ostatak tima ili nije zatvorio prilazne šesnaestercu ili snosi bar jednaku odgovornost za rezultatski bordolo9m kao defanziva. Uprkos činjenici da je svaki put odradio posao napred i dao makar po dva gola. Indikativno je i saznanje da je Partizan načisto potonuo kad je Saša Zdjelar napustio teren u pauzi između dva poluvremena. Možda zlatni Orlić sa Novog Zelanda nije atraktivan kao Sejduba Suma ili Takuma Asano, ali je žila kucavica veznog reda i kad njega nema igra tima se – raspada. U oba pravca.
Drugi važan detalj zašto Partizan ponekad pati u odbrani možda je posledica odluke Sava Miloševića da ne menja ofanzivno opredeljenje. Iako je dosta toga promenio za godinu i tri meseca, posebno kad je reč o napadačkom stilu, deluje da trener crno-belih i sam ponekad postaje žrtva jasno izražene nemere da se stalno ide napred. Što jeste ukorenjeno u navijački zahtev i temelje kluba, ali nosi i rizik. Samim tim i posledice, što se najbolje videlo u oba susreta sa AZ Alkmarom, protiv Napretka u Humskoj i juče u Subotici. A svaki put je vodio. Možda ne bi bilo loše za crno-bele ako bi se povremeno sa tipično španskog stila, oličenog u festivalu golova, Milošević prešaltao na italijanski i posle prednosti – bilo da je 1:0 ili 2:1 – „zatvorio utakmice“. Posebno ako se zna da je dve sezone igračke karijere proveo u Seriji A i sigurno zna koliko je važno nekad forsirati katanaćo.
Pokazao je da je za to sposoban. I to na daleko višem nivou nego što su dueli sa Mladosti, Radnikom i Spartakom. Kad sve „gori“, kad je ulog ogroman, njegov Partizan uspeo je da učini Crvenu zvezdu bezopasnom u finalu kupa 2019, a svede je na to da prvi ovosezonski derbi, u Humskoj, završi bez šuta u okvir gola. A tad je njegov tim vodio i sačuvao prednost.
Takvi crno-beli potrebni su Miloševiću već u sredu.
Tekst preuzet sa portala Mozzart sport
