Profesionalnu karijeru započeo je 1995. godine, završio je 2017. Mnogo toga je preturio preko glave – bio u NBA, igrao i u Iranu i Libanu, bio na najvišem nivou košarke, ali i tražio sebe po nižima.
Photo by Wojciech Figurski/EB via Getty Images
Kada se podvuče crta, Ratko Varda može da bude zadovoljan, a u intervjuu za Sport klub govorio je o tome zašto nije postigao više, za čime najviše žali, o tome koji su ga treneri prijatno iznenadili, a koji razočarali, o Jokiću i budućnosti srpske košarke…
Rekao si da ti je najveća greška to što si se vratio iz SAD – zašto?
Da sam ostao tamo, verovatno bih ostao u sistemu u kojem se sve zna kako funkcioniše, od menjanja timova do svega ostalog. Ovako sam se konstantno tražio u Evropi, posle i na istoku. I kada sam se pronalazio, uvek sam bio gladan nečega više. Sticajem okolnosti i povrede kroz karijeru sprečile su me da ostvarim ono što sam želeo i sanjao.
Kao mlađi sam bio, slobodno mogu reći bandoglav i nisam poslušao ljude koji su mi savetovali da ostanem u SAD. Nisam mogao da izdržim to da ne igram, ni u Partizanu po prelasku iz juniora u prvi tim nisam dobio pravu igračku šansu. A onda sam otišao na mnogo viši nivo, trebalo je da znam da treba da sačekam, ali samo sam želeo da igram po svaku cenu. Glupavi razlog zbog kojeg sam se vratio, nisam mogao da podnesem samo da treniram.
Govoriš za sebe da si impulsivan, da si imao konflikte – koje bi sada izbegao da možeš?
Nisam imao konflikte koji su mi onemogućili napredak… Jesam imao neke sa trenerima kada sam smatrao da nisu u pravu. To su bile moje greške, bio sam igrač i trebalo je da slušam sve što trener kaže jer je on kapetan tog broda. Ali tada je bila luda glava, moj impulsivni deo… Nisam ulazio u fizičke konflikte, samo nisam dao na sebe, znao sam da odgovorim ako neko nije u pravu, pa makar i trener. Ljudi koji znaju da prećute često bolje prođu, ne samo u košarci. Sa jedne strane si zadovoljan jer si izbacio bes u sebe, ali sa druge si nezadovoljan jer to nosi posledice.
Imao si sadržajnu, bogatu karijeru, ali verovatno si mogao više da osnovu predispozicija i talenta. Spomenuli smo povrede i karakter, šta te je još sprečilo da ne napraviš bolju karijeru?
Photo by Ales Fevzer/EB via Getty Images
Generalno mislim da je to jedini razlog. Moj potencijal jedino Partizan nije prepoznao u periodu kada je trebalo da se razvijem kao igrač od 16-godišnjaka koji je, koliko se sećam, u nekim člancima bio i najtalentovaniji igrač Evrope u svom uzrastu. Ali celokupna tadašnja uprava Partizana nije imala to u glavi, nije bilo mesta za mlade igrače – razlikovao se rad tada i rad sada…
Ni ja nisam verovao možda da ću završiti u SAD, moje brojke su bile užasne u poređenju s drugima na draftu. Bio sam u debelom minusu tada, oživeo sam u Patri kod Darka Rusa i od tada je moja karijera krenula brzim usponom. Došao sam u Real, ali posle tri meseca sam teško povredio koleno, celo je otišlo… Onda je bilo vraćanje, Menorka, neki klubovi u kojima nema novca, mnogo puta sam kretao ispočetka… I kada sam želeo miran deo karijere, poslednjih tri do pet godina sam želeo da budem što bliže Srbiji, povredio sam ahilovu tetivu. Rekli su mi da neću moći ni da trčim, ipak sam se vratio na inat, igrao dobro. Onda sam zaželeo da se opet vratim u neki veliki klub, ali sa 35-36 godina je to teško…
Govorio si često o iskustvu sa Majklom Džordanom, ko je još u NBA ostavio jak utisak na tebe?
Da, sa Džordanom nisam imao mnogo kontakta ni preteranog druženja, nema stvari koje nisu ispričane. A u NBA, 95% momaka sa kojima sam dolazio u kontakt bili su dobri i prijatni, ostale su samo lepe su uspomene. Ponavljam, žalim što nisam ostao tamo – ako ikada izmisle mašinu za vraćanje kroz vreme, to bih jedino u svom životu promenio.
Koje saigrače bi još izdvojio kao one koji su te najviše impresionirali?
U Turskoj, u Bešiktašu mi je bilo neverovatno, čak me i danas zovu i jako mi je drago zbog toga. Ne računajući prijateljstva sa srpskim igračima, jedini pravi prijatelj iz košarke mi je Mario Stojić, hrvatski reprezentativac. U Menorki smo bili saigrači – on je iz nekih priča mislio da sam ja veliki nacionalista, a došli smo do toga da smo se mnogo zbližili, kao braća smo ostali posle toga.
Wang He/Getty Images
Koji treneri su te prijatno iznenadili, a koji razočarali u profesionalnoj karijeri?
Prijatno me je iznenadio Đoan Plasa. Bila mu je to prva godina u Realu, veliki klub, nisam ni očekivao preveliku šansu, a do povrede sam bio u skoro svakoj utakmici u prvoj petorci. Zatim Tomas Pačesas u Prokomu – na TV-u vidite osobu koja skače kao petao za vreme borbe, mislite da je ludak, a u stvari je neverovatno koliko u glavi ima kombinacija, koliko dobro razume košarku. Slični smo bili temperamentom, pa bismo i posle svađa brzo nalazili zajednički jezik. Lale Lučić, Marin Sedlaček i Kime Bogojević su ostali kratko, jako mi je krivo zbog toga – da su Lale i Marin ostali, mislim da bi moja karijera u Partizanu bila drugačija.
Kada je reč o razočaranjima, dugačak je spisak. Prvo je bilo u Partizanu kada je došao Muta Nikolić – odmah me je poslao na kaljenje, prvo u Kragujevac, onda u Zemun. Još u nekoliko navrata sam imao tu nesreću da sam radio s njim. Na kraju sam došao i u Radnički kod njega, mislio “omatorili smo i on i ja, naći ćemo zajednički jezik“, ali opet je bilo kao i ranije…
Bio sam nerazuman i lično me je bolelo to sa Rikom Karlajlom. On je posle bio šampion sa Dalasom, pokazuje se da je fenomenalan stručnjak, ali i njemu je tada bila ruki godina u Detroitu i nisam dobio šansu. Tada sam bio razočaran, ali i njemu je to bilo dokazivanje, nije imao luksuz da pruži šansu nekome koga ne zna.
Da spomenem i Serđa Skariola… Igrali smo u Himkiju polufinale sa Lokomotivom Rostov, Ćapin nas je prvi meč razbio kod kuće, dao je blizu 40 poena, urnisao je Palasija i Ponkrašova. Posle smo pričali, on ne zna šta da uradi sa Ćapinom, ja mu kažem: “Čekaj, stavi ga na niski post, imaš Palasija, Ponkrašova, stavi Delfina na plejmejkera“. On je to uradio i Ćapin je posle nekoliko minuta imao tri penala. Serđo važi za jedno od najvećih imena u Evropi, a nije znao da reši taj problem… Možda to i nije razočaranje, ali ostalo je nešto u mojoj glavi.
Kada ste bili saigračli u Megi, jesi li očekivao da Nikola Jokić bude baš ovoliko dominantan na najvišem nivou?
Jesam očekivao da će igrati ozbiljnu košarku, ali ne znam da li je bilo ko očekivao da će biti baš na ovom nivou. Ne verujem ni da bi Deki Milojević rekao da je to očekivao, da će biti najbolji centar u NBA. Prvih nekoliko treninga gledam klinca od 17 godina koji se zeza sa svima, koji je jako dobar. Da nije bio dete i da mu devojka nije bila u SAD tada, ne bi čak bilo ni nekih padova koje je imao. Uvek malo volim da ga pecnem što u finalu Kupa nije dao taj koš za pobedu. Uradio je sada velike stvari jako brzo.
fiba.basketball
U kom smeru misliš da će se dalje košarka kretati, sve se brže igra?
Iskreno, meni se ne sviđa. I ja sam voleo da šutnem trojku, visoki igrači uglavnom nisu navikli da se kreću mnogo i to sam koristio, ali ne volim takvu igru. To i svom klincu govorim, gleda Stefa Karija, pa moram da mu govorim da to nije baš tako često… Brža košarka je možda lepša, ali na evropskom nivou mislim da nijedna takva baš brza petorka nije imala uspeha kada se dođe do borbe za titule. Mislim da se dešava da u ozbiljnim utakmicama nedostaje prava petica, u tom smislu sam staromodan. Mislim da krajnji uspeh donosi petorica igrača po pozicijama.
Za kraj, kako vidiš budućnost srpske košarke?
Trenutno imamo zaista moćan tim, ali za budućnost je veliko pitanje ukoliko se ne promeni viđenje košarke na ovim prostorima. Dovodi se toliki broj stranaca u naše ekipe, ne vidim razloga da toliko ubijamo svoju košarku i svoju decu zarad trenutnog uspeha. Ako se vratimo deset godina unazad, vidimo šta je Dule Vujošević uradio sa Partizanom, retko ko se i seća toga, samo kroz neka podsećanja… Ovo što sada rade Zvezda i Partizan…
Mora da postoji neko pravilo – stranac jeste neophodan da se podigne kvalitet, ali nema smisla da se promeni deset stranaca u jednoj sezoni. Ljudi gledaju s navijačkog aspekta, a ja mnogo više volim da pogledam Borac iz Čačka, da pogledam FMP koji ima većinu naših igrača, zatim Megu. To mora da se promeni – ako ne shvataju ljudi sada, shvatiće kada bude kasno. To je moje viđenje, vreme će pokazati šta će biti. Teodosić neće još deset godina, ko će posle njega i ostalih doći?
Tekst preuzet sa portala Sport Klub
