Aleks Marić otkrio kako je došao u Partizan, govorio o uticaju Šćepanovića i Vujoševića, sezoni iz snova i emocijama koje ga i dalje vezuju za crno-bele
Retko koji stranac je ostavio tako snažan trag u crno-belom dresu kao što je to učinio Aleks Marić. U razgovoru za “Meridian Sport”, nekadašnji centar Partizana evocirao je uspomene na dane provedene u Humskoj, otkrio kako je uopšte došlo do saradnje sa klubom i koliko duboko taj odnos seže.
Sve je, kako kaže, počelo još 2003. godine na juniorskom Svetskom prvenstvu, kada je Australija osvojila zlato, a ključni trenutak desio se nekoliko godina kasnije u Španiji.
“Njegova pomoć i podrška su mi mnogo značili u prvoj godini u Evropi. Priča o Partizanu krenula je tu negde od turnira Kupa Kralja. Vlado Šćepanović je video kakav bih igrač mogao da budem, kako bi trebalo da igram i ko bi mogao da mi bude trener. Preporučio mi je da pređem u Partizan. Posle sastanka sa Duletom Vujoševićem, tog leta sam potpisao”, prisetio se Marić.
Uloga Partizana bila je, po njegovim rečima, presudna za sve što je kasnije postigao u karijeri.
“Da nije Vlade, Duleta i Partizana, mnogo toga ne bi se ni desilo. Imao bih karijeru, ali nisam siguran da bi to bila karijera kakvu sam imao. I uvek govorim da svu zahvalnost dugujem Partizanu. U svakom smislu. Teško da bih uspeo ono što jesam.”
Sezona 2009/10. ostala je zapisana zlatnim slovima u klupskoj istoriji – Final Four Evrolige, prva petorka takmičenja, trijumfi u regionu i domaćim okvirima. Marić ne zaboravlja ni magiju koja je pratila tu ekipu.
“To je sport, to je život, ide gore-dole. Znam samo da smo dali sve od sebe i uspeli mnogo više nego što smo mislili. Tako nam je bilo suđeno. Da možda nije ušao onaj koš u Zagrebu, možda bismo dobili Final Four… Džabe bi bio sav rad i trud da nismo imali takvu ekipu, sjajne saigrače, i naravno – takvog trenera.”
Govoreći o razlikama između Evrope i Australije, Marić je istakao trenerski uticaj i intelektualni nivo igre koji je zatekao kod Duška Vujoševića.
“U Australiji se treniralo jako, ali više kao da smo vojska – guraj i ne razmišljaj. Ovde u Evropi košarka je vrsta umetnosti. Nije bitno da znaš samo akcije, nego moraš da razmišljaš o košarci pre, tokom i posle treninga. To je deo života. Moraš to da prihvatiš ako želiš da uspeš.”
I na kraju, jedno pitanje koje se često postavlja – Partizan ili Panathinaikos?
“Da li to može da se meri? Možda je bolja reč emotivniji… Srbin sam, igrao sam u Partizanu, više me vuče adrenalin koji donose Grobari. Kao što sama pesma kaže – ’Srcem svim’!”, rekao je Marić.
