Nije ovo više statistički kuriozitet. Nije ni povremena pojava koja se dešava jednom u deceniji. Ovo je sistem — ili, tačnije, simptom odsustva sistema. Trener košarkaša Partizana je Španac. Trener rukometaša Partizana je Španac, ujedno i selektor Srbije. Na drugoj strani grada, ista slika: trener košarkaša Crvene zvezde je Španac, trener fudbalera je — od juče zvanično — Španac. Srbija 2026. godine čuva sportske stolice za strane stručnjake, dok domaća trenerska elita čeka ispred zatvorenih vrata.
Može se to pravdati globalnim trendovima, španskim uspesima, modernim pristupom igri. Neka se pravda. Ali neka se istovremeno kaže jasno: ovo je i Partizanov problem, ne samo srpskog sporta uopšte. I niko ne čini nikakvu uslugu crno-belim navijačima ako se o tome ćuti kao o normalnoj stvari.
Kad su oni učili od nas
Postoji istorijski kontekst koji ovu sliku čini posebno gorkom. Sedamdesetih i osamdesetih, Miljan Miljanić i Vujadin Boškov sedeli su na klupi Real Madrida i diktirali fudbalske trendove u Španiji. Radomir Antić je jedini trener koji je vodio sva tri velika španskog fudbala — Real, Barselonu i Atletiko. Branislav Pokrajac bio je čak selektor Španije. Jugoslovenska rukometna škola oblikovala je tamošnji rukomet dublje nego što to pokazuju puko statističko prisustvo.
Željko Obradović godinama je Huventudu i Realu donosio evropske titule. Svetislav Pešić Barseloni je poklonio prvu evrotitulu. Odmah zatim, Božidar Maljković je Real predvodio do nacionalne titule u ACB ligi. Srbi su vladali Endesom. Španija je tada bila naše tržište.
Sada je obrnuto. I nije samo do toga što su Španija i španski treneri u poslednjih dvadeset godina neprikosnoveni na evropskom sportskom tržištu — jesu, to je neosporno. Problem je što srpska strana te jednačine nije radila na tome da taj jaz smanji, nego ga je mirno posmatrala dok ne postane ponor.
Penjaroja u Partizanu: fer procena, ali i pravo pitanje
Đoan Penjaroja nije stigao u Partizan kao rezultat paničnog poteza. Stigao je u najtežem mogućem trenutku — u klub koji se raspao — i mic po mic je slagao sliku. Igra crno-belih je dobijala formu i logiku. Nije osvojio nijedan trofej, izgubio je oba domaća polufinala i finale ABA lige, ali je ono što je napravio od razrušene ekipe vrednovalo je trenersku kompetenciju.
To mora biti rečeno pošteno.
Ali baš zato je pravo pitanje koje navijač ima pravo da postavi — ne napad na Penjaroju lično, nego na donošenje odluke. Zašto nije bio razmatran Aleksandar Đorđević? Zašto Vlado Jovanović, koji je Partizan već predvodio, koji je sa Spartakom napravio jednu od najvećih senzacija srpske košarke, nije bio ozbiljna opcija? Zašto ne Aleksandar Džikić?
Jovanović je nedavno o tome govorio direktno: “Moramo da vidimo gde mi, srpski treneri, grešimo. Zašto nismo uspeli da završimo na klupama večitih. Naravno, ne pričam o Željku i Saši. Nego kako mi ostali nismo uspeli da odbranimo taj posao.”
Rečenica koja boli jer je iskrena. I jer je tačna. Ali koja istovremeno nije potpuna — jer se ne grešimo samo mi, nego i klubovi koji nas ne biraju.
Rukomet: gde je problem najvidljiviji, a lečenje najkontroverzniji
U rukometu je situacija najkompleksnija. Đorđe Ćirković je sa Partizanom pohvatao sve što se moglo pohvatati na domaćoj sceni. Postavio je temelje, izgradio ekipu, dao klubu identitet na terenu. A onda je rukovodstvo iskoristilo prisustvo Raula Gonzalesa u Srbiji — čoveka koji je sa reprezentativnom vrstom napravio podvig u baražu za Svetsko prvenstvo, za koga su igrači, prema svim izveštajima, spremni da se bore bez rezerve — i poverilo mu vođenje tima u Ligi šampiona.
Razumljivo? Da. Opravdano? Možda. Fer prema Ćirkoviću? Teško.
Ovo je tačka u kojoj entuzijazam oko Gonzalesa ne sme da zamagli ono što je učinjeno domaćem treneru koji je radio posao. Srbija ima dugu tradiciju nagrađivanja stranaca dok domaći stručnjaci čekaju da im se da ista šansa pod istim uslovima.
Nije ksenofobija — ali nije ni slučajnost
Niko ovde ne tvrdi da Penjaroja, Navaro ili Gonzales ne zaslužuju mesta koja zauzimaju. Rezultati i biografije govore sami za sebe, i to je poštovanje koje španska trenerska škola zaista zaslužuje.
Ali postoji razlika između angažovanja stranog stručnjaka jer je objektivno bolji izbor u datom trenutku — i angažovanja stranog stručnjaka kao default opcije, kao automatske pretpostavke da domaći ne može.
Zvezdan Terzić, govoreći o angažovanju Alberta Rijere, rekao je: “Ja bih voleo domaćeg trenera. A, vi znate dobro da Srbija dugo već nema kvalitetne trenere.”
Ovo je rečenica koja bi trebalo da provocira daleko veću debatu nego što je provocirala. Jer Srbija ima trenere. Ima ih manje nego pre, ima ih sa manje iskustva na vrhunskom nivou — ali upravo zato što ih klubovi decenijama nisu birali za vrhunski nivo. Krug je zatvoren, i zatvorili su ga i sami klubovi.
Partizan nije jedini krivac. Ali Partizan nije ni van te priče.
Šta se zaista menja kad Španac sedi na klupi crno-belih
Nije u pitanju samo ime. Strani trener donosi drugačiji sistem rada, drugačiju mrežu kontakata, drugačiju filozofiju u selekciji igrača. Nekad je to osveženje. Nekad je to distanca — od navijača, od kulture kluba, od onoga što Partizan čini Partizanom.
Penjaroja sigurno zna statistike. Možda već zna pesmu sa tribina. Ali da li zna zašto ta pesma postoji, šta nosi u sebi, šta navijač koji stoji na Jugu oseća kad crno-beli izgube finale — to je nešto što se ne uči iz analize podataka.
To nije argument protiv stranih trenera. To je argument za to da klub mora da zna šta tačno kupuje kada dovodi nekog spolja, i da cena ne bude samo finansijska nego i kulturna.
Srpska trenerska scena propada delimično i zato što klubovi koji bi trebalo da budu njene najveće škole biraju prečice. A prečice ovde, kao i svuda, ne vode uvek najbrže tamo gde misliš da ideš.
Španija je u 21. veku napravila neverovatnu priču u sportu — u fudbalu, košarci, rukometu. Poštovanje prema tome je obavezno. Ali poštovanje prema španskom uspehu ne sme da postane izgovor za odustajanje od sopstvene struke. Partizan ima obavezu prema crno-beloj tradiciji — a ta tradicija nije samo u grbu, nego i u imenima sa kojih je jednom ceo kontinent učio kako se igra.
