Obojica su zaigrala za A reprezentaciju, ja nisam. Iz Humske otišli prerano, ne na lep način, kaže Slađan Šćepović nekada odlični golgeter Partizana
Slađan Šćepović sa sinovima
RETKO se dešava da sinovi prevaziđu očeve, pogotovo u fudbalu. A tu sreću ima Slađan Šćepović (5. 12. 1965, Priboj), nekadašnji golgeter Partizana (316 utakmica – 129 golova). I to kakvu sreću, jer su ga obojica njegovih sinova, i Stefan (27, Hetafe) i Marko (25, Videoton), kako sam kaže, preskočili.
– Da, s ponosom mogu da kažem da su i Stefan i Marko bolji od mene – sa osmehom konstatuje Šćepović senior. – Jer, ja nisam stigao do A reprezentacije. Kada me je Osim pozvao za meč sa Englezima na “Vembliju”, bio sam povređen, a bio sam i među 40 kandidata za Svetsko prvenstvo, ali je konkurencija bila žestoka i nisam bio te sreće da budem među odabranima. Ali zato su obojica mojih sinova osetila čari nacionalnog dresa. Dovoljno da ja, ne kao otac, već kao trener, mogu slobodno da kažem da su me prevazišli.
o Kada su se već ozbiljno posvetili fudbalu, vi niste bili za to da igraju u Partizanu?
– Debitovao sam kod Miloša Milutinovića 1984. godine, bio je pravi šmeker i šarmer. Nenad Bjeković je znao da priđe igraču, da popriča, da napravi sjajnu atmosferu, s njim smo osvojili dve šampionske titule zaredom. Trenirao me je potom i Fahrudin Jusufi, koji je promenio način igre. Zaigrali smo presing, bili maksimalno spremni, a mnogi su spremni da tvrde da smo tada igrali i najbolji fudbal. Šteta je što se kratko zadržao. Momčilo Vukotić, uvek miran, spreman da sasluša… Ivan Golac je uvek bio napadački nastrojen. A posebna priča je Ivica Osim, koji je sjajan čovek, a u fudbalu je znao ama baš sve.
– Nisam, iz jednostavnog razloga što sam znao šta sve može da se dogodi. Kada ti sinovi igraju u klubu čiji si ti dres nosio, automatski su pod velikim pritiskom. To je bio jedini razlog što nisam bio za to da nose crno-beli dres.
o A onda su vas nagovorili Zečević i Bjeković?
– Tako je, bili su uporni, naterali me da promenim mišljenje.
o Da li ste se pokajali?
– I jesam i nisam. Jesam, jer su obojica otišla iz Partizana na način koji nije bio ni primeren ni lep, a nisam jer sam znao koliko vole Partizan.
o Stefan je otišao mirnije, Marko je imao probleme s navijačima?
– Različiti su karakteri, Stefan je mirniji, povučeniji, nikada nije ulazio u sukobe. Marko ima drugačiji karakter, ne da na sebe i svoje emocije ispoljava na drugačiji način.
o Šta ste im savetovali u tim situacijama?
– Od prvog dana sam ih upozoravao na to šta ih čeka, govorio im da moraju da se izbore i s nepravdama kojih će biti, da će ih zbog mene gledati pod lupom, da moraju da slušaju trenere i rade žestoko… Dogodilo se to što se dogodilo i žao mi je što nisu ostali duže u Partizanu. Međutim, nisu oni ni prvi ni poslednji koji su otišli pre nego što je trebalo.
o Zar niste mogli da im pomognete da prevaziđu te probleme, s obzirom na činjenicu da ste bili igrač Partizana i da ste sa mnogim ljudima godinama igrali ili sarađivali?
– I na rajskom ostrvu sam našao svoju sreću. Neki ljudi su mi pokvarili transfer u Lion, a kako nisam mogao da čekam, prihvatio sam poziv Apolona iz Limasola. Prve godine sam sa 27 golova bio prvi strelac, osvojili smo i prvenstvo i Kup, igrao sam zajedno sa Špoljarićem i Krčmarevićem. U Evropi smo obično prolazili dva-tri kola, najbolji je bio dvomeč sa Interom, u Limasolu je bilo 3:3, postigao sam gol, u revanšu u Milanu smo izgubili sa 1:0. Bile su to lepe četiri godine (108-78), a karijeru sam završio u španskoj Meridi.
– Ne, nisam se mešao, nisam nikoga jurio, ne bih to učinio ni za živu glavu. Od svoje dece sam uvek tražio samo da budu dobri ljudi. I nisam im pomogao, naprotiv, mislim da sam im odmogao. Ipak, sve je došlo na svoje, i Stefan i Marko grade svoju karijeru, a pred njima je još, verujem, 10 uspešnih godina.
o Ko više liči na vas?
– Različiti su igrači i upravo zbog toga idealni da igraju u paru. Možda je Stefan bliži mom načinu igre, onom koji se pamti, ali ljudi ne znaju da sam ja počeo kao ofanzivni vezni igrač. I često igrao iza dva centarfora. I ako gledam taj period, onda bih mogao da kažem da mi je Marko sličniji.
o Deca su otišla iz Partizana, vi ste ostali u klubu?
– Našao sam sebe u radu sa decom, lepo je gledati ih kako rastu, napreduju. Uvek im pričam da prvo moraju da budu dobri ljudi, da pomažu jedni drugima, ne samo na terenu već i u životu, jer neko će proći kao fudbaler, neko neće. Vodio sam generaciju 1992. iz koje su izašli Brašanac, Jojić, Trujić, Aškovski, Nemanja Petrović…, a sada vodim mlađe kadete, i prezadovoljan sam, jer ima zaista talentovanih dečaka.
o Hajde da se dotaknemo i vaše karijere koju je, stopostotno, obeležio onaj gol protiv Seltika u Glazgovu 1989. godine.
– Tako je, postigao sam dosta golova, ali taj kojim smo eliminisali Škote pratiće me do kraja života. Prvi meč u Mostaru, gde smo igrali zbog kazne, dobili smo sa 2:1, a onda je došao pakao na “Hempden parku”. Težak teren, blato, na tribinama ludnica, preokreti, i ulazimo u 90. minut. A Seltik vodi sa 5:3 i na pragu je prolaska u naredno kolo. Spasić je krenuo u poslednji napad, centrirao, Milko Đurovski idealno glavom vratio loptu, a ja sam na sedam-osam metara, čistina, dok ona leti, samo razmišljam o tome da je udarim dobro. I mreža se zatresla, a na tribinama tajac. Grobna tišina. Partizan je pobedio, bila je to utakmica za sva vremena.
o Da li pamtite još neki od 129 golova u crno-belom dresu?
– Svaki gol protiv Crvene zvezde ostao je urezan u moje pamćenje. A pamtim jedan, iako smo izgubili na “Marakani” sa 2:1 ili 3:1, ne sećam se tačno, ali znam da sam postigao lep izjednačujući pogodak. A Dinamo je bio moja “mušterija”, ležali su mi Zagrepčani, nije bilo utakmice a da im nisam zatresao mrežu.
o U vaše vreme imali ste sjajan tim, pa ni trofeji nisu izostajali?
– Uh, bila su to lepa vremena. Prvo sam igrao sa Zvonkom Živkovićem, Vargom, Milonjom Đukićem, Manceom, a posle sa Milkom Đurovskim, Vokrijem, Vladislavom Đukićem, a iza nas su delovali Milojević, Bogdanović, Pantić… Igrali smo uvek pred bar 20.000 gledalaca, a na one jače utakmice dolazilo je i svih 50.000.
o Da li ste zadovoljni karijerom?
– Ja sam uvek bio skroman, upoznao sam dobre ljude, video svet, sinovi su mi uspešni fudbaleri, ćerka Tijana (24) je trenirala atletiku, igrala follor, ostala su joj dva ispita na Fakultetu za turizam. Radim u Partizanu, za koji ću uvek navijati, šta mi više treba. Kada treba da uhvatim vazduh, odem u rodni Priboj i opuštam se pored Lima.
