LIČNI STAV – Skupština Partizana i Ostoja: Marićevo objašnjenje menja celu optiku i pogled na glasanje

Priznajem — kad sam video koje su ruke bile podignute na toj skupštini, iskreno sam bio zatečen. Neka od tih 29 imena, znajući njihova ranija razmišljanja o “kompanijskoj eri” i o načinu na koji je otišao Željko Obradović, na papiru nisu imala logiku. Marićevo objašnjenje za Sport Klub daje kontekst koji menja celu sliku: to nije bilo glasanje za predsednika. To je, po njemu, bilo glasanje za franšizu.

Šta je po Mišku zaista rešavala Skupština Partizana

Poenta koju Miško Marić stavlja u prvi plan je jednostavna i neprijatna: da se ne glasa “za Ostoju” u novembru — ostajemo bez licence Evrolige. Rokovi za skupljanje novca za dugoročnu franšizu su tvrdi, a razmišljanje o “novoj strukturi kluba” u ovom trenutku značilo bi de facto zaustavljanje procesa.

To objašnjava i način na koji je tačka uopšte došla na sto. Reizbor nije bio na dnevnom redu — ubačen je preko “razno” na predlog Ilije Dražića, po ubrzanom postupku. To nije procedura čoveka koji uživa u komotnoj većini. To je procedura ljudi koji pokušavaju da preskoče provaliju pre nego što se most sruši.

Zašto ovaj glas na Skupštini Partizana nije glas o poverenju

Ovde bih napravio razliku koja mi se čini ključnom. Glas “za” pod pretnjom gubitka Evrolige nije glas o poverenju upravi. To je premošćavanje — tehničko rešenje da se ne prekine proces koji traje. Marić to i sam kaže: “iz pragmatičnih razloga smatram da je to jedino moguće.”

Naučio sam odavno da se ovakvi “pragmatični” glasovi lako pretvore u političku municiju. Sutra će neko reći: Skupština mu je dala mandat, ima podršku. Ne, nije mu dala mandat u klasičnom smislu — dala mu je vremena da isporuči franšizu. To su dve različite stvari, i navijači imaju pravo da insistiraju na toj razlici ili da ne veruju u to.

Šest meseci kao pravi test odluke Skupštine Partizana

Deo Marićeve izjave koji je najviše prošao ispod radara jeste rečenica o ponovnom sazivanju Skupštine za šest meseci. To je klauzula koju treba upamtiti. Ako franšiza bude obezbeđena do novembra, aprilska ili majska Skupština postaje momenat istine — trenutak u kojem se hitnost više ne može koristiti kao argument.

Marić dodaje bitnu opasku: ako se već postavlja pitanje nepoverenja, mora postojati bolja alternativa. Ne “bilo ko drugi”, nego neko ko donosi rezultat. To je zrelo razmišljanje čoveka koji ne meša emocije sa upravljanjem.

Moj lični stav o glasanju na Skupštini Partizana

Ako je Marićevo obrazloženje iskreno — a nemam razloga da mislim da nije — ja ga podržavam. Neki od tih 29 ljudi verovatno nisu glasali za Ostoju kao čoveka; glasali su za Partizan kao klub u Evroligi. To su dve različite stvari, i vredi ih razdvojiti pre nego što se u navijačkoj priči sve ne slije u jedno.

Ali to Ostoju ne amnestira. Način na koji je otišao Željko Obradović i dalje stoji kao rana, i franšiza Evrolige neće je zaceliti. Kredit koji je izgubio kod navijača ne vraća se saopštenjima ni licencama — vraća se, ako se uopšte vraća, mesecima rada bez skandala.

Rane koje se ne otvore da bi se očistile — zagnoje. Odlazak Željka Obradovića je takva rana. Marić kaže da su navijači ogorčeni i da mnogi u Ostoji vide “delimične razloge” za taj rastanak. Delimične. Ta reč mi je zapela.

Ne znam ni jednog navijača kome je stalo, koji misli da je taj rastanak morao da izgleda tako kako je izgledao. Licenca Evrolige može da se dobije, franšiza se može kupiti, tabele se prave iznova — ali način na koji se rastaješ sa najvećim tj najtrofejnijim srpskim trenerom svih vremena ostaje ti u dosijeu zauvek. To nijedan glas na tački “razno” ne može da izbriše.

Šta ostaje otvoreno

Vraćam se stalno na jednu misao koju ne mogu da razrešim: ako Partizan u novembru dobije franšizu, hoće li iko na sledećoj Skupštini imati snage da pokrene pitanje koje je Marić otvorio? Ili će “sad kad smo u Evroligi” postati novo opravdanje za odlaganje? Ovo je tema koja mora da deli navijače — one koji Marićev pragmatizam vide kao razum i one koji ga vide kao izgovor. Zanima me gde stojite vi, i konkretno — verujete li da će Skupština uopšte biti sazvana za šest meseci?