Skupština Partizana je ostavila klub u istom blatu

Piše: Volimpartizan.rs

Skupština Partizana nije donela rasplet, nego produžila mučenje, jer kada posle ovakvog javnog rata svi ostanu na svojim mestima, onda klub nije našao rešenje nego je samo gurnuo problem pod tepih. Najgora vest za Partizan nije to što niko nije smenjen, već to što sada treba da verujemo da isti ljudi mogu zajedno da vode klub iako su jedni drugima mesecima osporavali poteze, autoritet i smisao.

Da, ovo jeste cirkus. Ne onaj duhoviti, nego umorni cirkus u kojem se svi vrte ukrug, a račun na kraju plaća Partizan. Pata karte na papiru možda zvuči kao neutralan ishod, ali za klub koji već predugo živi između sukoba, improvizacije i odlaganja, to nije neutralno. To je loše.

Skupština Partizana završena je bez smene bilo koga, ali sa jasnom porukom da klub više nema luksuz za ovakvo trajanje krize

Po onome što je Rasim Ljajić predočio posle sednice, posle dvoipočasovnog zasedanja u Zemunelu i tajnog glasanja, niko iz ovog saziva uprave nije razrešen. Prag za smenu bio je 21 glas protiv i niko do te granice nije stigao. Formalno gledano, mandat je potvrđen svima.

Ali formalnost ovde najmanje znači. Ako je skupština sazivana da razmrsi čvor, a na kraju je samo utvrdila da čvor ostaje isti, onda ne pričamo o rešenju nego o produženju agonije. To što su pozicije sačuvane ne znači da je poverenje obnovljeno. Naprotiv, brojke govore da je poverenje šuplje.

Zašto je Skupština Partizana dala samo privid mira

Najlakša i najpogrešnija interpretacija bila bi da je klub sačuvao stabilnost. Ne, stabilnost izgleda drugačije. Stabilnost je kada ne moraš tajnim glasanjem da proveravaš da li ljudi iz iste uprave uopšte žele jedni druge pored sebe.

Najviše me plaše baš ovi ishodi u kojima svi požure da objasne kako je razum pobedio, a sve oko kluba miriše na novi sudar. Kad na Skupštini svi prežive, a klub i dalje tone, to nije kompromis nego kapitulacija pred odgovornošću.

Ako neko ovo zove mirom, ja nisam na toj strani. Mir u Partizanu ne izgleda tako što svako ostane u svojoj fotelji, a navijačima se objasni da je time problem rešen.

Kako brojke sa Skupštine Partizana zapravo otkrivaju dubok raskol

Najkorisnije je da se pogledaju same brojke, jer tu prestaje šminka:

Član uprave	Za	Uzdržani	Protiv
Rasim Ljajić	30	2	3
Danko Lazović	25	3	5
Predrag Mijatović	11	4	20
Milka Forcan	23	6	4
Vojin Lazarević	20	3	8

Ovo je deo priče koji ne može da se ulepša. Mijatović je, po ovim brojkama, ostao u upravi za jedan jedini glas. Čovek sa 20 glasova protiv može statutom da ostane, ali teško da iz takvog glasanja izlazi jači nego što je ušao. Isto tako, ni ostali ne mogu da glume veliku pobedu, jer je cela sednica i organizovana zato što je klub već predugo delovao kao kuća u kojoj svako vuče na svoju stranu.

Tu je i konkretan primer sa kojim se svako može složiti ili ne: ako vam jedan od ključnih ljudi u klubu preživi smenu za jedan glas, to nije dokaz snage, nego alarm. I to ozbiljan alarm.

Zašto je ovakva Skupština Partizana poraz svakog tabora

Da je jedna strana zaista pobedila, ne bismo dobili ovakav rezultat. Da je druga strana zaista presekla krizu, dobila bi ono po šta je došla. A da je predsednik kluba uspeo da pretvori sukob u funkcionalan dogovor, posle sednice ne bismo svi gledali u iste ljude i pitali se kako će sutra sedeti za isti sto.

Zato je ovo poraz svakog tabora. Jedni nisu uspeli da preuzmu potpunu kontrolu. Drugi nisu uspeli da ih sklone. Treći nisu uspeli da pomire ono što očigledno više ne funkcioniše. Partizan je ostao bez čistog reza, a nekad je upravo to jedino pošteno rešenje.

Iskreno, posle ovakvog epiloga meni prvo dođe da poželim da se sto očisti do daske. Ne zato što verujem u romantične priče o novom početku same po sebi, nego zato što mi je dosta ljudi koji više energije troše jedni na druge nego na Partizan.

Šta posle Skupštine Partizana uopšte znači odgovornost

Ako već ostaju, onda od prvog sledećeg poteza moraju da pokažu tri stvari:

• da je završeno javno prepucavanje koje je klub pretvorilo u sprdnju
• da postoji jasna odgovornost za svaku važnu odluku
• da Partizan više nije bina za lična nadmudrivanja

Sve ispod toga biće uvreda za zdrav razum navijača. Ne traži niko čuda. Traži se minimum ozbiljnosti. I da, ovo jeste oštro, ali posle ovakve skupštine blag ton bi bio neiskren.

Jedna rečenica mi se mota po glavi od kraja sednice: kad svi ostanu, a niko ne liči na rešenje, klub je već izgubio nešto važno. Možda ne još utakmicu, možda ne još trofej, ali sigurno deo poverenja.

Iskreno, posle ovakve Skupštine najlakše mi je da kažem: sklonite se svi i pustite Partizan da proba bez vašeg umora, sujeta i večitog nadglasavanja. Možda je to navijački bes, ali nije bez osnova. Navijači koji bolje prate statut i odnose među delegatima neka kažu otvoreno: kako posle ovakvih brojki izgleda zajednički rad istih ljudi već na prvom sledećem važnom potezu? Ja sam na strani onih koji misle da ovo nije predah, nego samo odloženi sudar za klub. Tu se meni sve lomi upravo sada.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11