Goran Pandurović, upamćen kao noćna mora napadača, sposoban da začara mrežu i lopti prilepi etiketu „uhapšene”, kao najbliži saradnik Miroslava Đukića nesebično je pred fudbalere Partizana rasprostro ćilim krcat znanjem, svakodnevno im darujući finese iz igre koja ga je proslavila.
Znameniti golman Parnog valjka i državni reprezentativac čini to „na izvolte”, baš kao što je nekad čikao golgetere jugoslovenske velike četvorke da ga savladaju.
Po okončanju berićetne karijere dugo ste bili trener golmana, kad ste odlučili da proširite ingerencije i podučavate ceo kolektiv?
– Vlasnik sam A (2007) i profi licence (2011), ali sam još od okačenih kopački o klin imao trenerskih afiniteta. Radio sam sa Ivančevićem u Radu (vratili se u Super ligu), sa Silvesterom Takačem u Tunisu i Saudijskoj Arabiji, ranije bio i pomoćnik u Smederevu. Išlo je uzlaznom putanjom, al’ onda… – zatreperio je, uz osmeh, glas Goranu Panduroviću.
Vaš Partizan?
– Đukić je 2007. došao u Humsku, Gordan Petrić je bio generalni sekretar, Ivan Tomić sportski direktor, pozvali su me s pitanjem: „Da li bi bio trener golmana”? Prihvatio sam, potrajalo je šest godina: osvojili smo šest titula, tri duple krune, igrali Ligu šampiona, Ligu Evrope. Uživao sam radeći s Jokanovićem, Stanojević, Grantom, zavrtelo se, nisam mogao da izađem. Raritet: šest godina sam proveo u Partizanu kao golman (nezamenljiv osećaj!), isto toliko kao učitelj čuvara mreže, priznaćete, mnogo lepo.
Miroslav Đukić vas je letos „oteo” AleksandruStanojeviću: nesuđenom selektoru u Kini i Izraelu bili ste desna ruka?
– Bilo je i drugih planova, ali cilj mi je bio da ostanem u Srbiji: postao sam deda, želeo sam da se nađem sinu. Prelomio sam, pozvao Saleta i objasnio situaciju, rekao je: „Okej, ti si presekao, podržavam”. Imamo izvanredan odnos, nikad nismo vrdali: direktno u oči. Takvu energiju nisam video, zadovoljstvo je raditi sa Stanojevićem.
Otkad znate Đukića: ukrštali ste koplja i kao igrači?
– Jesmo, dok je Đukić bio u Mačvi, ja sam u aranđelovačkoj Šumadiji, posle on u Radu, ja u Partizanu, onda smo zaigrali i zajedno, za Jugoslaviju protiv Brazila u Porto Alegreu. Ali, te 2007. upoznali smo se do tančina, bio sam mu asistent u Partizanu i u reprezentaciji. Vrhunska saradnja!
Skapirali ste se „na keca”?
– Tako je u životu: ili se skapirate „na keca”, ili se ne skontate uopšte. U drugom slučaju, bolje je da odmah odustanete od te priče.
Šta su vam konkretno zadaci kao prvog asistenta?
– Đukić i ja smo više vezani za odbrambenu liniju, iako je i ceo stručni štab uključen u tu priču. Šta je poenta? Doći do željene igre, nadovežu li se i rezultati – idealno. Na treningu se projektuje utakmica: šta hoćeš i šta može da se dogodi.
Koliko je Đukić otvoren za sugestije?
– Mnogo, baš mnogo. Svaki trener treba da bude takav. Na mnoge utiče sujeta i odvlači ih u drugom pravcu. Najvažnija stvar je da sasluša saradnike, normalno, potom preseče. Sale voli da „provocira” pomoćnike i tako im izvlači mišljenje.
